JOŠ JEDAN FILM O NAPADU AJKULE

Film: Opasnost iz dubine (The Shallows)

Režija: Haume Koljet-Sera

Scenario: Antoni Jasvinski

Uloge: Blejk Lajvli, Oskar Haenada, Anhelo Hose Lozano Korzo

Trajanje: 86 min

Proizvodnja: SAD, 2016.

Radnja filma smšetena je negde na obale Meksika, gde Nensi mlada amerikanka odlazi da pronađe plažu na kojoj se kupala njena majka kada ju je nosila u stomaku. Dok tamo surfuje, napadne je bela ajkula i Nensi biva primorana da se popne na greben 200 jardi udaljen od plaže. Tada počinje borba za opstanak.

Fascinantno je kako svake godine neka produkcijska kuća uspe da izbaci po jedan film o napadu ajkule i surovoj borbi za život, pri tome da na takvom filmu zaradi brdo novca. "Opasnost iz dubine“ je film koji ima budžet od 17 miliona dolara, a zaradu od 116 miliona, što ga čini izuztno uspešnim. Javinski je prvobitno napisao scenario koji je čak dobio nagradu ali niko nije hteo da uzme i pozabavi se njime rediteljski, nakon čega je Columbia pictures otkupila prava i pozvala španskog reditelja koji je ranije imao iskustva sa horor filmovima Koljeta-Sera kako bi realizovali ovaj projekat. 

Da se ne lažemo scenario je školski, kompaktan i funkcionalan ali bez ikakve inovacije i intrige u sebi. Svi elementi radnje su prisutni sa nekim razlogom, ništa nije napisano da bi doprinelo poetici i karakterima. Likovi su precizni, sterilni i pomalo dosadni. Režija je takođe školska i ima mnogo grešaka. Na primer, protagonostinja Nensi prvo na sebe stavi kremu za sunčanje, a potom obuče odelo za surfovanje i uđe u vodu. Zanimljivo i lepo su snimljeni jedino kadrovi dok Nensi prvi put surfuje. Takođe jedna od upečatljivih i neoprostivih grešaka jeste činjenica da se Nensi popne na greben kako bi se spasla od ajkule za vreme plime, nakon čega čitavo vreme oseke presedi na tom grebenu u neizvesnom iščekivanju ponovne plime koja će preplaviti greben. A sam kraj filma da ni ne spominjem, gde se sve pretvara u akcioni triler na nivou crtanog filma za decu uzrasta do petnaest godina.

Međutim ne mogu reći da je film dosadan, dobro me je zabavio uz nekoliko patetičnih i loših scena od kojih se ježite kao pri transferu blama.

Nenad Lančuški

HOROR SA EVROPSKIM SENZIBILITETOM

Film: Evolucija (Évolution)

Režija: Lusil Hadžihalilović

Scenario: Lusil Hadžihalilović, Alant Kavet

Uloge: Maks Breban, Roksana Diran, Žili-Mari Parmentije

Trajanje: 81 min

Proizvodnja: Francuska, 2016.

Novi film Lusil Hadžihalilović, francuske rediteljke bosanskog porekla, nam stiže nakon više od 10 godina još od njenog poslednjeg filma “Nevinost” (Innocence, 2004). Ova rediteljka stvara pod uticajima italijanskog horora, konkretno ranih radova Daria Arđenta, i egzistencijalističkih tema filmova Robera Bresona. Ovakav uticaj njenim filmovima daje specifičnu umetničku i filozofsku slojevitost predstavljenu simboličkim narativom, bez potrebe za suvišnim intelektualizovanjem. Film je već pokupio brojne nagrade na svetskim festivalima, uključujući i dve nagrade za najbolju fotografiju, a ako pogledate film odmah će vam biti jasno zašto. Film pre svega pleni vizualno, i, u kombinaciji sa neobičnim narativom koji sa svakom scenom razotkriva delić misterije, garantuje nesvakidašnji filmski doživljaj.

Radnja filma je smeštena na misteriozno ostrvo, koje naseljavaju samo žene sa svojim sinovima. Zaplet počinje kada jednog dana dok je ronio u blizini obale, dečak Nikolas (Maks Breban) nađe mrtvo telo. Nakon što shvati da mu niko ne veruje, počinje da sumnja da nešto kriju od njega i odlučuje da reši tajnu misterioznog ostrva.

“Nevinost” i “Evolucija” dele mnoge stilske i tematske momente tako da je poređenje nužno. Hadžihalilovićeva kroz svoje filmove provlači veoma intimne teme, i to je vidljivo u oba filma. Prvi momenat koji je predmet njene fascinacije je dečiji svet. I jedan i drugi film su ispričani iz ugla dece. Dečiji svet je suprotstavljen misterioznom svetu odraslih koji ne žele da podele svoje tajne. Gledalac kroz oči deteta prati njihove pokušaje da razumeju svet odraslih i razloge raznih događaja koji grade priču filma.

Druga dominatna tema je priroda, dok su u “Nevinosti” lepotom plenili šumski pejzaži, u ovom filmu imamo more i kamenite predele ostrva na kome se radnja dešava. Istina, žive boje "Nevinosti” inspirisane ranim technicolorom su ovde zamenjene monohromatskim zemljanim tonovima, ali bez obzira, to su predeli koji ostavljaju gledaoca bez daha.

Treća velika tema je klaustrofobija. Nasuprot otvorenom prostoru scena prirode i spektakularnim totalima, stoje klaustrofobični zatvoreni prostori i krupni kadrovi koji stvaraju anksioznost kod gledalaca. Ova anksioznost je prisutna kroz ceo film i pojačana je nedostatkom muzike i korišćenjem ambijentalnog zvuka. Hadžihalilovićeva takođe nedostatak muzike koristi u narativne svrhe, jer ne želi previše da vodi gledaoca i time mu omogućava potpuniju imerziju u scenu. Sve ovo odgovara njenoj filozofiji po kojoj scena, a ne dijalog ili događaj, proizvodi osećaj.

U vizuelnom i pripovedačkom smislu “Evolucija” je mnogo svedenija od “Nevinosti”, što uopšte nije loša stvar. Narativ deluje rafinisanije, lišen nepotrebne simbolike. U oba slučaja narativ je linearan i vodi ravnim putem od postavljanja prvobitnog pitanja, do razotkrivanj misterije. Hadžihalilovićeva nas vodi ovim putem maestralno, držeći nam pažnju tom željom da saznamo još jedan delić slagalice. Kroz taj put pred nas stavlja mnoge arhetipske strahove, ali najdominantniji je strah od nepoznatog, što stvara atmosferu lovkraftijanskog horora.

Ukratko “Evolucija” je neobičan film, koji će mnogima delovati besmisleno zbog mnogih pitanja koje postavlja, a na koje ne daje odgovore eksplicitno. Ipak, moje mišljenje je da kriptičnost i ogoljeni simbolizam samo doprinose kvalitetu ovog filma, ali i ostavljaju prostora za interpretaciju bez ikakve intelektualne pretencioznosti.

Aljoša Tomić

ISKRENI OMAŽ ESTETICI OSAMDESETIH

Serija: Čudne stvari (Stranger Things), sezona 1

Kreatori: Braća Dafer

Uloge: Vinona Rajder, Dejvid Harbor, Fil Volfhard

Trajanje: Osam epizoda, 52 min

Proizvodnja: SAD, 2016.

Svi znamo da su osmdesete zlatno doba za mnoge stvari. Prvenstveno za razvoj zabavne pank, rok muzike i disko muzike, drugim rečima savremenog noćnog života koji danas već polako jenjava ali pored svega toga i zlatno doba za horor film. U devetoj deceniji dvadesetog je nastao najveći broj kultnih horor filmova koji do danas postavljaju standarde ovog žanra. Međutim dobar duh osamdesetih o kojem može naširoko da se piše, nakon tri decenije mutiranja, danas polako izumire, a pop-kultura upravo ovakvim projektim kao što je Netflix-ova serija „Čudne stvari“ i nezavisni film „Ono koje prati“ (It Follows, 2015.) želi da ga ponovo oživi kako ne bi pao u zaborav.

Serija je zaista hvaljena od strane kritike i gledalaca kao veoma uspešna saga koja korespondira sa duhom osamdesetih ali se i sistematski uklapa u savremeni model serijskog programa, što nije uspeo ovogodišnji„Dosije X“ . „Čudne stvari“ su me uspešno uvukle u radnju da sam imao utisak kako gledam neko novo ostvarenje iz osamdesetih koje sam propustio da pogledam na vreme u svom detinjstvu. Muzika koju su komponovali Mišel Stejn i Kejl Dikson iz benda Survive, uvodna špica, dramaturška forma, tematski okviri, likovi i njihovi karakteri, sve je ukopljeno u savršen sklad koji bi poželeo svaki ljubitelj estetike osamdesetih. Mnoštvo digresivnih scena ima za cilj, osim što potkrepljuje radnju i dodatno boji odnose između likova, da predstavi što više te estetike i kulturnih elemenata tog doba. Uz sve to priča serije ima inovativnih momenata koji doprinose na kvalitetu. „Čudne stvari“ se jedino namćorima neće svideti koji bi eventualno mogli da joj zamere na predvidivosti, što nije sporno, ali niko ne može da ospori zabavni karakter ove serije.

Radnja je smeštena u američku državu Indijana i gradić Hokins, gde postoji tajna vojna laboratorija koja krije misteriozne eksperimente. Pokretač radnje vezan je za nerasvetljen nestanak dečka Vila (Noah Šnap). Sve ostalo što bih mogao da napišem o radnji verovatno bi pokvarilo gledanje jer je serija koncipirana kao horor misterija.

Tri paralelne linije priče obađuju sve klišee koji vode korene iz sličnih filmova osamdesetih. Dakle imamo inteligentnu decu, Vilove prijtelje koji uprkos upozorenju policije da se ne mešaju u slučaj preuzimaju stvari u svoje ruke i hvataju se u koštac sa problemom nestanka svog prijatelja. U čemu im pomaže devojčica koja je odbegla iz pomenute laboratorije i poseduje određene moći i znanja. Zatim tinejdžersku liniju priče gde su glavni nosioci radnje Vilov stariji brat Džonatan (Čarli Heton) i Nensi (Natali Dajer) sestra jednog od Vilovih prijatelja. Ova linija priče isprepletana je mnoštvom tinejdžerskih ljubavnih odnosa, priči o hrabrosti i kukavičluku. Treća linija priče jeste ona koja prati Vilovu majku Džojs (Vinona Rajder) i šefa policije Džima Hupera (Dejvid Harbor). U svakoj od ovih linija otkrivaju se delići misterije koja u formalnom smislu biva razrešena do kraja, ali ne i u suštinskom što ostavlja prostor za drugu sezonu ove dinamične serije.

Horor aspekti ove serije imaju motive Lavkraftove poetike, a narativ misterije formu spomenutog „Dosije X-a“. Prema tome ukoliko ste ljubitelj bilo čega od bogatog estetskog opusa ovog Netflix-ovog ostvarenja, želim vam dobru zabavu uz gledanje „Čudnih stvari“.

Nenad Lančuški

ART-HOUSE ILI HOROR FILM?

Film: Demon pod reflektorima (The Neon Demon)

Režija: Nikolas Vinding Refn

Scenario: Nikolas Vinding Refn, Meri Lavs, Poli Stenam

Uloge: Ela Fening, Kristina Hendriks, Kianu Rivs

Trajanje: 118 min

Proizvodnja: SAD, 2016.

"Lepota nije sve. Ona je jedina stvar." - R. Sarno

Refn je započeo svoju karijeru kao reditelj akcionih filmova, ali je tokom godina počeo da izrasta u pravog filmskog autora. Njegov poslednji film je njegov prvi izlet u horor žanr, ali i više od toga, kroz njega on vrši jedno estetsko istraživanje, kako u tematskom, tako i u kinematografskom smislu. Iako sam veliki ljubitelj njegovih svežijih radova ("Bronson", "Buđenje Valhale", "Vozač"), imao sam blagu rezervu prema ovom filmu – nadao sam se da će mi se dopasti, ali sam se plašio da sa ovako filozofičnom temom nije zagrizao previše.

Ovaj film se bavi prirodom lepote, konkretnije, njenom fetišizacijom u savremenom svetu. Refn nam slika dva sveta, koja egzistiraju paralelno: prvi, običan svakodnevni svet i drugi, nadrealni, svet visoke mode kojim vlada lepota. Refn vizualno povlači liniju razgraničenja između ova dva, dok je običan svet predstavljen u njegovom tipičnom neo-noir maniru, kakav smo videli u većini njegovih filmova, drugi, svet lepote je predstavljen na ekspresionistički način. Ovde dominiraju jarka neonska svetla i mračna elektronska muzika, koje stvaraju momente koji podsećaju na najbolje radove Daria Arđenta, ali i simbolički momenti koji često nemaju drugu svrhu sem da vas zarobe u jednom estetskom trenutku, nalik na momente česte u filmovima Dejvida Linča. Jedna stvar u kojoj je Refn izuzetan je njegova sposobnost da komponuje upečatljivu scenu, tako da sve ove elemente Refn vešto kombinuje u upečatljiv audio-vizuelni doživljaj koji preplavljuje čula gledaoca i ostavlja utisak koji traje dugo vremena nakon gledanja filma.

Priča prati mladu devojku po imenu Džesi (Ela Fening), koja nakon što je ostala bez roditelja dolazi u Los Anđelesa sa snom da se probije kao foto-model u svet mode. Tokom svog puta sreće plejadu likova, od uličnog šljama, preko umetnika koji kao i ona žele da se probiju, ali i foto-modele i fotografe koji pripadaju eliti Los Anđelesa. Zajedničko za većinu likova je fetišistički odnos prema lepoti, svi oni do te mere obožavaju lepotu, da su spremni da umru ili da ubiju za nju. Njihovi životi prestaju kada napune dvadeset godina, jer tu cvet lepote počinje da vene, i bez razmišljanja čine sve da bi ga povratili, bilo da su to ezoterične kreme napravljene od sala foke, ili opasni hiriurški zahvati. Džesi poput Alise u zemlji čuda se kreće kroz neobični svet nastanjen neobičnim ljudima, pokušavajući da pronađe svoje mesto u njemu. 

Interesantno je da je ovaj film neobično nenasilan sa obzirom na stil ovog reditelja, što je u ovom slučaju dobra stvar, jer bi naglasak na nasilju samo poremetio opijenost nadrealnim slikama koje Refn slika u scenama ovog filma. Naravno, daleko od toga da nema nasilja i šokantnih scena, ali svaka od njih je postavljena u prelepo komponovanu sliku tako da stvara osećaj konflikta u gledaocu. Upravo je ovo mesto iz kojeg proizlazi horor ovog filma – celim putem imaćete osećaj da bi gledanje ovog filma bilo jako prijatno iskustvo, samo da vas nešto celim putem ne žulja. U ovom slučaju to nije loša stvar, jer to i jeste bila namera autora koji na jedan metanarativni način skida šminku sa lica sveta visoke mode i na kritički način razotkriva užase i hipokriziju koja vlada ovom scenom, doduše na jedan poprilično hiperboličan način.

Izvedbe svih glumaca su na visokom nivou, a naročito El Fening, koja je na briljantan način prikazala transformaciju od naivne devojčice iz malog grada do najveće zvezde modne piste. Njena izvedba naročito doprinosi nadrealnoj atmosferi koja vlada filmom.

Još jedan naročito upečatljiv tehnički aspekt je sjajan soundtrack koji je komponovao Klif Martinez, koji je i ranije sarađivao sa ovim rediteljem. Tokom celog filma Refn se poigrava sa tišinom, cele scene mogu proći bez ijednog zvuka, da bi vas onda zapljusnuo mračnim 

teatralnim elektronskim kompozicijama koje savršeno komplementiraju nadrealne prizore stavljene pred vas.

Na kraju, ovaj film se verovatno mnogima neće dopasti zbog bizarnih i šokantnih scena, ali Refn radi sve što mora da bi ispričao priču koju želi, u najboljem maniru Pjer Paola Pazolinija i drugih smelih kinematografa pre njega, dokazujući da je izrastao u jednog autetnitčnog autora. Ako mislite da imate stomak za dobar psihološki horor ili samo želite da testirate granice vaše tolerancije, ovo je film za vas.

Aljoša Tomić