ANGAŽOVANI HOROR

Film: Bez prijatelja (Unfriended) 

Režija: Levan Gabridž 

Scenario: Nelson Grejvs 

Uloge: Heder Sosaman, Metju Borer, Kortni Halverson 

Trajanje: 83min 

Proizvodnja: SAD, 2015.

Film je premijerno prikazan na Festivalu fantastike u Montrealu poznatom kao FanFestia još u julu 2014. Potom je prikazan u martu 2015. na festivalu “Jug Jugozapad” u Ostinu, Teksas, da bi se potom od aprila prošle godine našao u bioskopima pred očima mnogobrojne publike, a na našoj listi šest najboljih horor filmova 2015. ima dosta visoko drugo mesto.

Možda bismo mogli da kažemo da ovaj film nema ni dramski ni tehnički kvalitet koji imaju drugi filmovi sa naše liste, a ipak su se našli ispod njega na trećem ili četvrtom mestu. Međutim, ovaj film ima jednu dimenziju angažovanosti aktuelne stvarnosti koju svi živimo i za koju su naši životi neraskidivo vezani, a to je sajber-stvarnost, stvarnost digitalnih tehnologija i kibernetičke komunikacije koja u izvesnom smislu može da bude i izvor fobije i straha svakom od nas. Jer koliko puta vam se desilo da se sa računarom nešto dešava i da nemate pojma šta mu je. Mislite na ovu činjenicu dok budete gledali ovaj film. A da ne govorim o voaerima i našoj transparentnosti na društvenim mrežama.

Kada sam skinuo film plaćajući “Željeznu cenu” kao što to kažu Grejdžoji u “Igri prestola” i pustio da vidim da li je snimak dobar za gledanje, na ekranu u uvodnoj špici predstavljanja produkcijske kuće počeli su da se rasipaju pikseli, film je zakucavao. Skinuo sam ponovo i opet mi se dogodilo isto. Već sam počeo da se nerviram i da verujem kako sa grafikom na mom računaru nije nešto u redu. Ali ubrzo pošto sam premotao snimak shvatio sam da su ovi momenti deo filmske poetike i estetike samog filma. Naime, radnja filma smeštena je na ekran laptopa koji s vremena na vreme zakucava jer je na njemu otvoren sijaset prozora i internet kartica, snimaka sa jutjuba, društvenih mreža. Sve odjednom percipira protagonistiknja koja sedi ispred tog ekrana i poput mene gleda, upija i obrađuje hiljade informacija i procesa. Na tom istom ekranu se događa žurka, jedna sajber žurka preko skajpa, jedno došaptavanje preko fejsbuka kako ostali drugari koji su na žurci ne bi čuli. Film je smešten u stvarnost tinejdžera kojima sve ovo predstavlja uobičajnu svakodnevnu praksu druženja u večernje sate.

Producent ovog filma, Timur Bekmambetov, je pretenciozno izjavio kako je još pre petnaestak godina želeo da snimi jedan ovakav film, međutim tema sajber prostora još uvek nije u potpunosti zaživela. Japanski filmski autor Kijoši Kurosava upravo pre petnaest godina snimio je jedan ovakav film koji je između ostalog doživeo i svoj loš američki rimejk u tri nastavka. Radi se o filmu “Puls” (Kairo 2001) koji takođe tematizuje sajber prostor i strah od tog prostora samo na obrnut način nego što to čini film “Bez prijatelja”. Film “Puls” je tipičan japanski igrani film sa horor elementima, duhovima i jezom, tematizovanje tehničke stvarnosti i njene dominacije nad čovekom čini ga pretečom filma “Bez prijatelja”. Sa druge strane osim što je ta tehnička stvarnost na nižem stupnju razvoja u filmu “Puls” duhovi koji se pojavljujuu iz sajber sveta nisu zli sami po sebi. U filmu “Bez prijatelja” sajber duh koji se tinejdžerima ubacuje na njihovu sajber-skajp žurku kao nezvani gost i predstavlja se poput njihove preminule prijateljice koja je godinu dana ranije izvršila samoubistvo, želi da ih ubije iz osvete. Tako nešto u filmu “Puls” ne postoji. Sajber svet u ovom filmu sam po sebi predstavlja pretnju, osobe nakon fizičke smrti postaju njegovi zatočenici i preko imejla traže pomoć od svojih prijatelja. Kada se stvari ovako sageldaju priča u filmu “Bez prijatelja” deluje banalnije naspram ovog japanskog remek-dela. Ali sa druge strane film “Puls” nema onu eksperimentalnu formu koju ima ovaj film od prošle godine. Nema šizofreniju sajber sveta koji se danas već razvio u paralelni univerzum, u jedan primitivni višećelijski organizam, dok je u filmu “Puls” on na nivou jednoćelijske amebe.

Pre petnaest godina postojao je samo imejl, a danas imamo fejsbuk, tviter, instagram, skajp, vajber i mnoge druge vrste mreže, mnogo više sajber prostora i razvijenije mašine za pristup tom prostoru. Ovom logikom možemo da postavimo pitanje: Ukoliko je organskom svetu trebalo nekoliko milijardi godina da se razvije od amebe do kompleksnog organizma kakav je čovek, a jednoj mašini svega nekoliko decenija pa i manje od jednoćelijskog do višećeliskog organizma… Šta nas čeka u budućnosti!?

Ali da se ne udaljimo previše od samog filma. Način na koji je snimljen i aktuelnost tema koje podražava svrstao ga je na drugo mesto naše liste najboljih horora iz 2015. Kvalitet ovog filma nije u radnji i priči. Priča je banalni post-slešer. Neki tinejdžeri se podsmevaju svojoj mrtvoj drugarici i onda se ona pojavljuje kao duh iz sajber sveta da im se osveti. Duh iz sajber sveta takođe nije inovacija i originalnost ovog filma jer to već imamo u spomenutom japanskom filmu. Kvalitet ovog filma jeste njegova forma u kojoj je on predsavljen, kao činjenica da je američko filmsko tržište izbacilo originalan film sa ovom tematikom, a ne rimejk. Pored toga angažovanost ovog filma se osim toga što promišlja savremene internet komunikacije i tehničku stvarnost, bazira i na tematizaciji internet zlostavljanja koje se pojavom ovih vrsta komunikacija pojavilo takođe kao novi vid nasilja. Ova vrsta nasilja može da bude izuzetno opasna poput verbanog nasilja, od kojeg se mnogo teže braniti nego od fizičkog. Za sajber zlostavljanje stvari su još gore, jer neka osoba može biti ismevana i kompromitovana na internet mrežama do te mere da joj se život može pretvoriti u pravi horor.

Svakako ovaj film je vredan gladanja, ne toliko zbog svoje umetničke vrednosti već zbog aktualnosti tema kojima se bavi i same forme u kojoj je film snimljen.

Nenad Lančuški

AVANTURISTIČKI SPLATTER HOROR

Kao što svaka umetnost u jednom trenutku svog života dolazi do zasićenja, nakon čega se određeni aspekti te umetnosti dovedu u krizu i traže nove prosedeje, na isti način forma i sadržina horor filma vremenom traži svoje novo tle i nove teme kojima bi se zadovoljavao ukus publike. O ovom načinu evolucije umetničkih dela bilo je reči u tekstu posvećenom postmodernom hororu, tako da nećemo ovde ponavljati ono što je ranije rečeno, već ćemo pažnju usmeriti na jedan novi podžanr horora koji se pojavio u proteklih nekoliko godina. 

Ovaj podžanr ćemo nazvati „Avanturistički splatter horor“ i za analizu odabrati film koji smo imali na petom mestu naše liste najboljih horora iz 2015, a to je film „Tomahavk od kosti“ (Bone Tomahawk, 2015.) kao i jedan ranije snimljen film reditelja Kristifera Smita po scenariju Daria Polonia „Crna smrt“ (Black death, 2010.). Oba ova filma osim toga što imaju novi tematski okvir imaju i novi prostor i vreme u kojima je smeštena radnja filma. Naime, kada je film Pitera Džeksona po Tolkinovom romanu „Gospodar prstenova“ otvorio talas blokbastera sa temom fantastike, epike i viteških borbi, bilo je samo pitanje vremena kada će se ovi motivi pojaviti i u drugim žanrovima. Film „Crna smrt“ predstavlja upravo primer misteriozne drame sa elementima splatter horora, međutim ovaj film ne mora da se posmatra kao horor. Sa druge strane imamo film od prošle godine „Tomahavk od kosti“ koji na eksplicitniji način sadrži elemente splatter horora i čija je radnja takođe smeštena u jedan drugačiji vremenski okvir odabran pod talasom ponovnog snimanja kaubojskih filmova. „Tomahavk od kosti“ na isti način može da bude samo još jedan kaubojski film novije generacije iz razloga što prve dve trećine ne sadrže mnogo horor elemenata. Dakle, „Avanturistički splatter horor“ barem kako nam se pojavio do sada sa jedne strane u sebi sadrži sa jedne strane mnoštvo inovativnosti u osnovnim elementima i dramskoj formi, a sa druge strane uzima učešće u popularnom talasu sličnih filmova. „Tomahavk od kosti“ je samo jedan od nekoliko kaubojskih filmova koji su snimljeni prošle godine, svakako ni ostali ne predstavljaju puki povratak na kaubojske filmove od pre nekoliko decenija, već samo prave omaž tim starim filmovima uključujući u ponovo oživljeni žanr karakter savremenih kinematografskih i dramaturških tehnika. Na ovaj način svakako da bi se horor film mogao približiti široj publici, ali sa druge strane ukoliko neko voli kaubojske filmove ili filmove smeštene u srednji vek, ali mu je splatter horor težak za stomak, gledanje ovakvih filmova može da bude izuzetno loše iskustvo.

Scena iz filma "Tomahavk od kosti"

Film „Crna smrt“ od reditelja Kristofera Smita koji je pre ovog rediteljskog ostvarenja napravio dva autorska horora „Jeziv“ (Creep, 2004.) i „Triangl“ (Triangle, 2009.), predstavlja film koji se bavi najmračnijim momentima iz doba srednjeg veka. Od samog početka atmosfera koja dominira je teskobna i napeta, prožeta lažnom svetošću. Film je podeljen na pet ritmema (dramskih delova), a priča je smeštena u 14. vek u Englesku za vreme epidemije kuge. Protagonista je mladi monah Ozmund (Edi Redmejn) koji se za vreme epidemije kuge u 14. veku u Engleskoj zbog svoje ljubavi prema devojci našao kao vodič na njihovom pohodu, oni su biskupovi izaslanici, koje predvodi Ulrik (Šon Bin). Svaki karakter u grupi saputnika gde se našao mladi monah predstavlja na specifičan način oličenje grešnika ili surovih božijih ratnika, takođe i sam Ozmund se uklapa među njih jer njegovi motivi za odlazak iz manastira su tajanstevni ostatku grupe i u protivrečnosti sa monaškim zavetima. Jedini koji se razlikuje od ostalih je narator priče Volfsten (Džon Linč), čiji karakter nije upečatljiv sve do samog kraja. Okruženje koje prati ovu grupu grešnika jeste pošast kuge za koju se smatralo da je božija kazna bačena na ljudski rod, a selo u koje se ova grupa zaputila, nije bilo inficirano kugom, zbog čega se smatralo da u njemu obitava đavo. Misija biskupovih izaslanika jeste da uhvate nekromansera (đavola) i pogube ga. Gledalac na ovaj način očekuje borbu sa demonima i misteriju koju krije selo gde se kuga nije još pojavila. Što već predstavlja jednu vrstu protivrečnosti sa razumskim shvatanjima, jer se demonizuje mesto na kome nema bolesti, a bolest se proglašava za pozitivan element isključivo jer dolazi od Boga. Međutim kada grupa stigne u selo tamo zatiče potpuno nešto drugo, ljude koji su se odrekli Boga i koji obožavaju ženu upućenu u veštine rudimentarne medicine. Posebnost ovog filma dolazi tek u četvrtoj ritmemi, gde imamo drugi preokret jer ljudi iz sela žele da se Ulrik i njegovi saborci takođe odreknu Boga. U tom trenutku počinje splatter horor koji ne prestaje sve do samog kraja filma. Dakle, imamo dvostruki preokret koji doživljavaju kako likovi tako i gledalac, prvi je iznenađenje na početku trećeg dela kada pristižu u selo, a drugi je na početku četvrtog dela kada se pitomo selo koje nisu očekivali preobrati u surove ljude kakvi su i Ulrikovi saputnici sami. Natprirodna bića o kojima se govori prva dva dela filma se ne pojave, samo zli i okrutni ljudi što ovaj film čini jednim hiper-realističnim horor filmom. Ako bismo želeli da pogledamo horor film o srednjem veku u kojem su tematizovani svi oni najmračniji elementi ovog doba, onda je ovo najbolji film za to.

Biskupovi izaslanici iz filma "Crna smrt"

Film „Tomahavk od kosti“ našao se na našoj listi najboljih horor filmova 2015. jer je narativno vezan uz film „Crna smrt“ predstavljajući žanrovski novitet. Elementi koji povezuju ova dva filma pre svega su avantura, splatter i izuzetno kvalitetno napisani likovi. Za razliku od „Crne smrti“ debitantski film S. Kreg Zalera nema u sebi toliko preokreta i triler elemenata, već je radnja linearna i jasna. Jedini presek koji gledalac može da očekuje jeste ishod koji će uslediti kada grupa kauboja stigne na svoje odredište. Naime, film se dešava na divljem zapadu negde posle građanskog rata gde pleme troglodita1 otima ljude iz jednog pustinjskog gradića kako bi ih pojeli. Trogloditi su u ovom filmu predstavljeni kao kanibali koji nemaju razvijen jezik te zbog toga njihovo pleme nema ime, što obrazlaže jedan indijanac koji troglodite ne želi da prizna za svoj rod. Šerif Hant (Kurt Rasel), njegov zamenik Čikori (Ričard Dženkins), revolveraš Bruder (Metju Foks) i kauboj Artur (Patrik Vilson) su saborci koji polaze da pronađu svoje sugrađane i spasu ih od ovog primitivnog plemena kanibala. Film ne obiluje mračnom atmosferom, a muzička podloga takođe izostaje što daje autentičnu sliku filma jer se određene splatter scene dogode iznenada. Teskobu koju ima „Crna smrt“ Zaler možda pokušava da dobije time što lik Artura stavlja u težak položaj jer polazi u pohod sa ranjenom nogom i kasni kilometrima za ostalim saborcima, međutim s obzirom da mu je žena oteta savest mu ne dozvoljava da odustane. Film je takođe obogaćen scenama digresivnih dijaloga koji često sadrže humor, a lik Čikorija treba da predstavlja komičnog naivnog starca. „Tomahavk od kosti“ ne ostavlja tu vrstu potrešenosti kao film „Crna smrt“ već više osećaj strepnje i gađenja koje ostaje u gledaocu sa saznanjem da možda i danas postoji pleme troglodita kakvo je predstavljeno u filmu, što je glavni horor element ove priče i objekt straha. 

Troglodit ("Tomahavk od kosti")

Ideja ove analize komparativnog karaktera jeste pronalaženje sličnosti i razlika u jednom mogućem podžanru horor filma koji možda nikada neće zaživeti, a koji bi sigurno pronašao interesovanje publike. Osnovni dramski elementi koji su karakteristični za ovaj tip horora bi bili sledeći: grupa naoružanih ljudi polazi iz jednog mesta sa kojeg dobijaju instrukcije ili se na njemu samo okupljaju na drugo mesto koje će im biti odredišete. Odredište je prostor horora u kome se nalazi sam objekt straha koji može biti misteriozan (što pospešuje tenziju), međutim ne mora (ukoliko nije misteriozan onda strepnja od tog mesta mora da održava tenziju). Dakle, imamo tri osnovna dela filma, mesto polaska, put i mesto dolaska, oni mogu biti podeljeni u četiri ili pet dramskih celina, što zavisi od preokreta i radnje. Takođe sam put treba da sadrži elemente teskobe ili straha koji pridaju atmosferi, a vrlo često se ovaj detalj rešava tako što grupu napdne druga grupa razbojnika ili nekog iz grupe zadesi neka nesreća. Krajnji ishod filma prema naša dva primera koja za sada postavljaju standard može da ostane neizvestan, drugim rečima kraj može da bude dobar ili loš za karaktere, ali s obzirom da pisac raspolaže sa nekoliko likova koje vodi kroz priču on može da napravi ambivalentan kraj. Sam objekt straha za sada se pokazao kao strah od realnog što je i karakteristika splatter horora u kojima strava polazi isključivo iz bolesne ljudske mašte i brutalnosti koju razotkriva ovaj tip horor filma. Dok se na ovaj način splatter horor ne svodi samo na brutalnost i ogavnost već mu se kvalitet daleko više podiže na nivo ozbiljnih dramskih naracija.

Nenad Lančuški

1 Trogloditi je antički naziv za pećinske ljude. U paleolitu je najviše bio zastupljen ovaj način života. Neka plemena u Africi, Australiji, Maleziji i danas žive na ovaj način

FILOZOFIJA RIMEJKA

Odlučio sam da ću još jednom igrati ulogu đavoljeg advokata jer u poslednje vreme prečesto slušam žalopojke o tome kako više nema kvalitetnog i originalnog filma kao što je nekada bilo, već se sada samo radi o rimejkovima i nastavcima. Iznenađujuće, ovo čujem kako od običnih konzumenata filma, tako i od ozbiljnijih ljubitelja kinematografije. Ova tema prevazilazi granice horor žanra, ali je naročito bitna za sam horor. U svakom slučaju, postoji više razloga zašto je ovakav jednostrani pogled pogrešan.

Prva bitna stvar, kada je holivudski film u pitanju, je da originalni filmovi nisu nigde nestali, o čemu govori statistika da je u proteklih 10 godina 39% filmova sa najvećom zaradom zasnovano na originalnom scenariju, a ostalo su adaptirane priče ili nastavci poznatih franšiza, dok je u poslednjih 20 godina u horor žanru svega 18% rimejka. Svakako, procent originalnih filmova se smanjio tokom godina, ali zato što tržište traži ono što mu je poznato. U svakom slučaju i danas je vrlo lako doći do originalnih naslova, koji nisu ništa manje kvalitetni od onih iz navodnih “dobrih starih vremena”. Problem je tome što površnim posmatranjem većina ljudi vide one filmove koji imaju najjači marketing, a to su uglavnom utvrđene franšize, dok manje i nezavisne produkcije prođu ispod radara.

Druga stvar, rimejk nije izum novog vremena, od početaka filma se radilo o adaptacijama i rimejkovima, bar kada je komercijalni film u pitanju. Na primer “Drakula” (Dracula, 1931), reprezentativni predstavnik horor žanra, film koji je započeo zlatnu eru holivudskog horor filma, već je bio adaptacija istoimene pozorišne predstave, a može se čak posmatrati i kao rimejk filma “Nosferatu” iz 1922. Naravno, svaki film o Drakuli je direktno ili indirektno adaptacija Bram Stokerovog romana istog imena. Drakula je izvanredan primer intertekstualnosti rimejka, jer u sebi sadrži kako interne reference na filmske verzije filmova o Drakuli, tako i eksterne reference na roman, ali i na istorijsku figuru Vlada Cepeša i događaje vezane za njega. Prema nekim teoretičarima intertekstualnost uvodi rimejk u sferu interpretacije, svaki film postoji da bi bio reinterpretiran, i prema tome pitanje originalnosti nije relevantno, a neki čak tvrde da original i ne može da postoji, jer je svaki film fiksiran u istorijski kontekst . 

Poster za film "Zora živih mrtvaca" 

Treća stvar u teroiji rimejka je kontekstualnost rimejka. Rimejk je uvek pripadan odgovarajućem istorijskom i kulturnom kontekstu, te prema tome možemo sporiti da je svaki rimejk original, jer iako je povezan sa prošlim i budućim nasleđem on je pripadan isključivo vremenu u kome nastaje. Dobar primer je “Noć živih mrtvaca” Džordža Romera (Night of the Living Dead, 1968.), koji je uprkos kontroverzama zbog svog eksplicitnog sadržaja, kakav pre njega nije viđen na filmu, bio hvaljen od strane kritičara zbog alegoričnog podteksta koji je viđen kao kritika užasa rata u Vijetnamu. Film je od svog nastanka dobio mnogo nastavaka, rimejka i remasterizacija, ali naročito bitna je Zek Snajderova iteracija iz 2004. godine. “Zora živih mrtvaca” (Dawn of the Dead), zadržava kritički ton prvog filma, ali nastaje u periodu vrhunca zapadne kapitalističke civilizacije, i ovoga puta su kritičari u bezumnim hordama nemrtvih našli kritiku konzumerističkog društva. Iako Romero nije bio naročito oduševljen Snajderovom verzijom, jer “zombiji ne treba da trče”, ovaj rimejk je postvaio novi kontekstualni okvir i time reaktuelizovao žanr zombi filma.

Krug (The Ring, 2002.) 

Još jedan primer kontekstualizacije je sjajni “Krug” iz 2002. u režiji Gora Verbinskog. Praksa holivudskog rimejkovanja neameričkih filmova je postala uobičajena, ali retko kada se ti pokušaji kvalitativno približe originalu. U ovom slučaju rimejk ne pravi otklon od japanskog originala iz 1998. u režiji Hideo Nakate, ali ga približava zapadnjačkom kontekstu i time ga čini efektnijim hororom. Japanski horor je karakterističan po svojoj atmosferi, koja se vodi kafkijanskom logikom snova, scene koje se smenjuju često ne prate nikakav dramaturški red, već se samo smenjuju kao u snu. Rimejk ima mnogo konsistentniju strukturu, koja je bliža tradicionalnoj tročinskoj drami na kakvu je zapadnjački gledalac navikao, i zato lakše dopire do mesta u kojima su usidreni njegovi strahovi. Naravno, u kinematografskom smislu ne znači da je to “ispravan” način, ali govori o značaju konteksta i opravdanosti rimejka.

Tajler Mejn kao Majk Majers (Halloween, 2007) 

Četvrta stvar proizlazi iz ekonomske prirode: sigurnije je investirati u franšizu koja ima bilo kakvu reputaciju, ali kako Endrju Horton i Stjuart Mekdugal u svojoj studiji "Sviraj to ponovo, Sem" kažu, to je tek inicijalni razlog zašto se rimejkovi dešavaju. Rimejk se ne završava na rekreiranju ili na imitaciji, nego je u osnovi pokušaj da se to uradi bolje. Oni taj poriv povezuju sa mitskim procesom. U celokupnoj ljudskoj istoriji, postoje priče i likovi koji se ponavljaju i prenose iz generacije u generaciju, ljudi su oduvek voleli ono što im je poznato i u čemu se osećaju udobno. Filmovi kao i drugi pripovedački mediji imaju mitopoetski kapacitet, i kao što smo nekada prenosili priče o herojima i čudovištima sa kolena na koleno, tako postoji težnja da se svakoj novoj generaciji još jednom ispriča priča o Šerloku Holmsu, Drakuli, Robinu Hudu i drugima. To može biti veoma efektno oružje u rukama kompetentnog kinematografa. Dobar primer je rimejk klasičnog horora Vesa Krejvena "Noć Veštica" iz 1978. koji je napravio Rob Zombi 2007. godine. Rob Zombi svakako nije jedan od velikih kinematografa današnjice, ali jeste stvaralac specifičnog umetničkog stila. Njegovi filmovi su prepoznatljivi po specifičnoj atmosferi, ali je i veliki poznavalac i ljubitelj horor žanra. Zombi u svom filmu proširuje lik Majka Majersa, smeštajući njegovo detinjstvo u brutalni, sirovi svet svih svojih filmova, ne propuštajući priliku da oda omaž kako originalnom filmu, tako i klasičnom horor filmu zlatnog perioda, kao i rok i metal muzici koju vešto koristi za stvaranje atmosfere. Iz tih razloga celokupan utisak je daleko od puke kopije, to je jedan autentičan izraz koji koristi priliku da još jednom ispriča priču koju je voleo.

Džef Goldblum u ulozi Seta Brandla (The Fly, 1986.) 

Nekada je to prepričavanje tako efektno da original odgura u zaborav. Takav je slučaj sa filmom “Muva” Dejvida Kronenberga iz 1986. Veliki broj ljudi, a naročito oni koji su ga u detinjstvu gledali, se jasno seća trenutka kada su gledali ovaj film, ali obično samo poznavaoci horor žanra znaju da je ovaj Kronenbergov film rimejk istoimenog filma Kurta Nojmana iz 1958. godine. Dok je originalni film klasičan naučno-fantastični monster film tog perioda koji aludira na potencijalne užase koje atomsko doba može da donese, Kronenbergova verzija unosi tragične elemente u lik Seta Brandla dok pratimo transformaciju korak po korak iz perspektivnog naučnika koji će promeniti svet, u monstruma koji ne bi smeo da postoji. Pored oskarom nagrađene šminke i specijalnih efekata, priča filma potresa mnogo dublje, terajući gledaoca da postavi sebi mnoga etička i egzistencijalna pitanja.

Psiho: original i rimejk

Sve prethodno rečeno ne znači da je rimejk filma opravdan u svakom slučaju, kao što su retki izuzetni filmovi, tako su retki i izuzetni rimejkovi. Kakva god da je motivacija za stvaranje rimejka on iz bezbroj razloga može da zapadne u banalnost, ali kada je horor u pitanju posebno su besmisleni shot to shot rimejkovi, u kojima se doslovno reprodukuje scena po scena originala, naravno sa novom filmskom ekipom. Reprezentativan primer je rimejk “Psihoa” iz 1998. Ovaj film u režiji Gasa van Santa doslovno preslikava Hičkokov originalni film do te mere da povremeno oponaša kretanje kamere i montažu originala. Na stranu misterija o tome šta bi nekoga motivisalo na takav poduhvat, dodatni problem je što je to pokušaj horor-trilera, koji se oslanja na preokret (u tom trenutku) star skoro 40 godina da bi izazvao šok u publici. Sličan problem ima i rimejk “Poltergajsta” iz 2015. Ono što manje kompetetnti reditelji ne razumeju je da nije dovoljno ponoviti vizualno da bi se proizveo efekat straha, potrebna je prava kombinacija kinematografskog umeća i poznavanja ljudske psihologije da bi se običan svakodnevni objekat poput TV-a pretvorio u nešto zastrašujuće. Horor žanr mora biti veoma dinamičan i najbolji horor reditelji to razumeju, ponavljanje nije dozvoljeno, horor mora stalno evoluirati, i u tome je lepota žanra. Na kraju krajeva, rimejk koji to razume i koristi original kao odskočnu dasku je rimejk koji je opravdao svoje postojanje.

Aljoša Tomić

ŠEST NAJBOLJIH HOROR FILMOVA U 2015

2015. je bila interesantna godina za horor film, izašli su mnogi dugo očekivani nastavci poznatih franšiza ("Zlokoban", "Astralna podmuklost", "Paranormalna Aktivnost", "Kletva"), više rimejka klasičnih horora ("Poltergajst", "Viktor Frankenštajn"), ali i veliki broj originalnih priča, kako niskobudžetnih, tako i visokobudžetnih naslova. Na žalost, filmovi koji su najviše obećavali su često i najviše razočarali, ali zato su na našu listu dospeli filmovi koji su se pojavili niotkuda i prijatno nas iznenadili. Ima tu filmova renomiranih reditelja, ali i rediteljskih prvenaca, filmova sa velikim budžetima, ali i naslova iz nezavisnih produkcija. Pogledajmo 6 horor filmova koji su nam se najviše dopali u protekloj filmskoj godini.

6. PROLEĆE (SPRING)

ULOGE: Lu Tejlor Puči, Nađa Hilker, Vanesa Bednar

REŽIJA: Džastin Benson, Aron Skot Murhed

Možda i najbolje ostvarenje ova dva reditelja do sada jeste upravo ovaj film, koji je pored mnoštva nominacija dobio i dve nagrade, prvu za najboljeg glumca koju je poneo Lu Tejlor Puči na Festivalu Filmova Fantastike (Fantastic Fest) u Ostinu i nagradu za najbolji film na Internacionalnom Filmskom Festivalu Fantastike u Parizu (Paris Internacional Fantastic Film Festival). Njihova saradnja poznata je ljubiteljima horora i od ranije preko filma “Odluka” (Resolution 2012.) i filmova iz antologije “VHS” (V/H/S 2014.). U ovom filmu imamo elemente naučne fantestike, misterije i horora koji su upakovani u ljubavnu priču smeštenu na obalu italijanskog mora.

Radnja filma prati mladića Evina (Lu Tejlor Puči) koji je pored gubitka roditelja napravio prekršaj zbog kojeg ga traži policija i primoran je da ode iz Amerike za Evropu. U malom italijanskom mestu sreće devojku Luiz (Nađa Hilker) sa kojom se upušta u ljubavnu avanturu. Stvari se komplikuju kada shvati da ona nije samo obična devojka.

5. TOMAHAVK OD KOSTI (BONE TOMAHAWK)

ULOGE: Kurt Rasel, Patrik Vilson, Metju Foks

REŽIJA: S. Kreg Zaler

Ovaj film je Zalerov rediteljski debi, snimljen prema njegovom scenariju. Naročito interesantan jer je smešten u okrilje divljeg zapada krajem XIX veka, tematski okvir koji nije često korišćen u horor filmu. Izuzetno napisani dijalozi, kao i izvedbe glumaca čine likove živima, a gledaoce emotivno vezanim za njih, što se isplaćuje u trećem činu filma, u kome horor aspekt dolazi do izražaja. Tada se film izneneada transformiše u brutalan splatter film, koji neće prijati gledaocima slabijeg stomaka. O sjajnim izvedbama glumaca svedoče i nominacije za najbolje uloge na nekoliko filmskih festivala, kao i nekoliko nominacija za najbolji scenario i horor film.

Radnja prati četiri muškarca koji polaze u potragu za otetim sugrađanima nakon napada odmetnutog kanibalističkog plemena indijanaca. Šaroliku ekipu čini šerif Hant (Kurt Rasel), njegov zamenik Čikori (Ričard Dženkins), revolveraš Bruder (Metju Foks) i kauboj Artur (Patrik Vilson). Kroz višednevno putovanju za vreme koga se suočavaju sa mnogim preprekama, formira se veza među njima i postaju prijatelji. Na kraju puta shvataju da su brojno nadjačani, i počinje borba za puko preživljavanje.

4. ONO KOJE PRATI (IT FOLLOWS)

ULOGE: Mika Monro, Kir Gilhris, Olivia Lučardi

REŽIJA: Dejvid Robert Mišel

Film koji daje omaž slešerima iz osamdesetih, ali ih ne posmatra iz nove perspektive menjajući formu izražavanja, već ovaj film u maniru post-modernog horora odlazi još dublje u menjanje samog progonitelja, odnosno monstruma, odnosno objekta straha u slešer filmovima. Na ovaj način prvi horor film Dejvida Roberta Mišela predstavlja inovativnost na polju samog horora, sadržeći u sebi ne samo nove oblike straha i jeze već i korespondenciju sa klasicima ovog filmskog žanra.

Protagonista filma je devojka koja odlazi u izlazak sa momkom kojeg je tek upoznala, on joj nakon seksa otkriva tajnu da joj je polnim putem preneo nešto što će je pratiti u nameri da je ubije. Jedini način da ga se otarasi jeste da na isti način tu stvar prenese nekom dalje, ali mora da zna da ukoliko to ubije žrtvu, vraća se na prethodnu sve do početka linije prenošenja. To biće može da izgleda kao neko koga poznaje ili kao slučajni prolaznik, što u gledaocu posle filma ostavlja prostor za transfer straha u vlastiti žviot nakon što izađe na ulicu.

3. GRIMIZNI VRH (CRIMSON PEAK)

ULOGE: Mia Vasikovska, Džesika Častein, Tom Hidlston

REŽIJA: Giljermo del Toro

Ovo je prvi del Torov holivudski “meksički” horor film, koji tematski nastavlja ono što je počeo sa “Kronosom” (Cronos 1993.), “Đavoljom kičmom” (The Devil’s Backbone 2001.) i “Panovim lavirintom” (Pan’s Labyrinht 2006.). Del Toro je poznat kao posvećeni fan žanra i to se vidi u svakom aspektu produkcije njegovih filmova, pa tako i u ovom koji je inspirisan klasičnim filmovima horor žanra kao što su “Isterivač đavola” (Exorcist 1973.), “Predskazanje” (The Omen 1976.), “Isijavanje” (The Shining 1980.) i drugi. Impresivni setovi izgrađeni od nule, bez pomoći digitalnih efekata, scene i kostimi dizajnirani u maniru klasičnih technicolor filmova, scenario koji je doživeo 12 iteracija pre nego što je usvojena finalna verzija, pažljiv kasting sastavljen od vrhunskih holivudskih glumaca, sve to garantuje estetski doživljaj za ljubitelje gotskog horora.

Priča filma je najbolje sažeta od strane glavnog lika na samom početku filma: “To nije priča o duhovima, već priča u kojoj se pojavljuju duhovi.” Radnja prati mladu američku spisateljicu Edit Kušing (Mia Vasikovska), ćerku bogatog industrijalca, koja nakon smrti svoga oca, započinje ljubavnu romansu sa misterioznim strancem iz Engleske, Tomasom Šarpom (Tom Hidlston). Oni zajedno odlaze u njegovu porodičnu kuću gde će Edit otkriti tragičnu istoriju Šarpove porodice i breme koje ga prati do danas.

2. BEZ PRIJATELJA (UNFRIENDED)

ULOGE: Heder Sosaman, Metju Borer, Kortni Halverson

REŽIJA: Levan Gabriadze

Interesantan horor film koji je na granici da postane eksperimentalni. Produkcija je trajala svega 16 dana, a ceo film je snimljen iz jednog pokušaja, u realnom vremenu, dok su svi glumci bili pred svojim računarima i komunicirali preko Skypea, a čak i audicije za uloge su obavljene online. Producent filma, Timur Bekmambetov, kaže da je ideju za film imao još pre petnaestak godina, ali je stavljena u pogon tek sada. Verovatno je i bolje tako, jer tema filma nikada nije bila aktuelnija nego danas. Film se posredno bavi problemima novih generacija koja odrastaju uz digitalne cyber tehnologije i koja se sreću sa svim opasnostima tog sveta kao što je između ostalog i cyber zlostavljanje. Na izvestan način film predstavlja vezanost ovih generacija za medije i digitalne komunikacije. Cyberspace je produžetak njihovih života, a računari i mobilni uređaji su proteze kojima pristupaju cyber stvarnosti, u kome se dešavaju dobre i loše stvari.

Radnja filma je vizuelno smeštena na ekran računara, gde se okuplja šest prijatelja kako bi se družili online. U toku večeri kada se odigrava radnja filma priključuje im se misteriozna osoba sa naloga njihove preminule prijateljice. U početku svi misle da je u pitanju neumesna šala, sve dok misteriozna osoba ne počne da otkriva njihove mračne tajne.

1. DEČAK (THE BOY)

ULOGE: Dejvid Mors, Džard Briz, Rein Vilson

REŽIJA: Kreg Vilijam Meknil, Klej Meklaud Čepman

Najbolji ove godine je prvi dugometražni film Meknila kao reditelja i ko-scenariste i pisca Čepmana. Ova dva stvaraoca koja su sa kratkometražnim filmom “Henlej” (Henley 2011.) inspirisanog Čepmanovom novelom “Gospođa Korpus” (Miss Corpus 2003.) osvojili nekoliko nagrada na festivalima kratkog filma, uklopivši svoju literaturu i režiju sa glumom devetogodišnjeg Briza.

Radnja filma smeštena je u motel pokraj puta gde se ne zaustavljaju putnici previse često. Motel vode otac (Dejvid Mors) i njegov devetogodišnji sin Ted (Džard Briz) koji je u svom usamnjenom dečijem svetu izgradio vlastitu logiku i smisao života, na granici između stvarnog i fantastičnog. Međutim on nikada ne tone sa one strane fantazije već se zadržava u realnosti pokušavajući da dobije pravdu. Ted ne oseća krivicu i empatiju što ukazuje na znakove sociopatije, a pri tom okrivljuje oca za vlastitu usamljenost i nesreću.

Nenad Lančuški i Aljoša Tomić