NISKOBUDŽETNI LETNJI HIT

Film: Kada se svetla ugase (Lights Out)

Režija: Dejvid F. Sandberg

Scenario: Erik Hajserer

Uloge: Tereza Palmer, Gabriel Bejtmen, Marija Belo

Trajanje: 81 min

Proizvodnja: SAD, 2016.

Pre svog prvog dugometražnog filma, Dejvid F. Sandberg je režirao gomilu kratkih horora o kojima je ranije bilo reči na ovom blogu, a koje je snimao sa svojom ženom Lotom Losten u njihovom stanu. Filmovi se mogu naći na njihovom Youtube kanalu, a jedan od njih je postao viralan sa preko 2,5 miliona pregleda samo na Youtube-u. Ideja ovog kratkog filma je adaptirana u scenario za dugometražni film istog imena, i tako je nastao “Kada se svetla ugase”, a sve to pod pokroviteljstvom Džejmsa Vana. Zahvaljujući dobroj marketinškoj kampanji ovaj mali film, sa budžetom od svega 5 miliona dolara, za prvi vikend prikazivanja zaradio više od 20 miliona.

Koliko dobro film baziran na segmentu nešto kraćem od tri minuta može da funkcioniše? Za scenario je bio zadužen Erik Hajserer, koji je već imao iskustva sa horor filmom, ali uglavnom rimejkovima (“Strava u Ulici brestova” iz 2010. i "Stvor" iz 2011.) i poslednjim nastavkom poznate franšize “Poslednja ekskurzija 5” iz 2011. Ipak, Hajserer se dosta dobro snašao sa ovom pričom: iako nije naročito originalna i nepredvidljiva, dovoljno je interesantna da drži pažnju sat i po vremena, uz povremene padove u dinamici narativa. Hajserer deluje kao da se muči sa dijalozima, pa tako likovi kada ne recituju pozadinsku priču izgovaraju klišee poput: “Ponekad je najhrabrija stvar suočiti se sa strahom.” ili “Ovo je zamka!”. Dijalozi nisu bolno loši, ali svakako kvare doživljaj.

Takođe, Hajserer se muči da struktuira priču pa se tu javlja dosta mrtvog vremena koje prekidaju povremene scene plašenja koje su postavljene na veoma predvidljivim mestima. Generalni osećaj je kao da scenarista želi da odradi deo sa pozadinskom pričom na bilo koji način da bi se pozabavio interesantnijim stvarima u trećem činu filma, a tada stvari postaju zaista interesantne. Rasplet filma ima atmosferu i intenzitet Rejmijevog “Mrtvog zla” i tek to je trenutak kada me je film zaista kupio. Mada verujem da je za ovaj deo mnogo zaslužniji reditelj Sandberg.

Sandberg se sjajno snalazi u rediteljskoj stolici, pogotovo s obzirom na to da mu je ovo prvi dugometražni film. Odluka da se minimalno oslanja na kompjuterski generisane efekte filmu daje fizikalnost kakvu su imali horor filmovi 80-ih godina, a vrhunsko korišćenje osvetljenja stvara atmosferu kakvu dugo nisam video na filmu. Najneobičnija odluka je sigurno potpuni nedostatak muzike. Da je ritam filma bolji, ovo možda ne bi bio neki nedostatak, ali u ovom slučaju dosadni momenti filma deluju još dosadnije.

Što se glumaca tiče, njihovi likovi nisu naročito harizmatični, ali služe svrsi. Kupiće vas u nekim momentima jer se ne ponašaju kao stereotipni likovi iz horor filma, a u drugim trenucima će vas naterati da prevrnete očima – sve u svemu, ništa naročito loše.

Sama priča deluje kao pastiche raznih horora koje smo gledali u poslednjih dvadesetak godina: na trenutke će vas podsetiti na “Krug”, zatim na “Babaduka”, i već pomenuti “Mrtvo zlo”. Srećom film pozajmljuje od zaista dobrih filmova, ali ne dobija poene za originalnost. Priča počinje u jednom skladištu u kome Pol i Ester rade noćnu scenu. Početak filma je u suštini reprodukcija originalnog kratkog filma, i odlično određuje ton filma, ali i daje omaž originalu, pogotovo jer je u ulozi Ester Lota Losten, Sanbergova supruga koja je glumila u svim njegovim kratkim filmovima. Nakon uvodne scene upoznajemo glavne likove filma, Rebeku (Tereza Palmer), Polovu ćerku, koja živi odvojeno od svoje majke Sofi (Marija Belo) i polubrata Martina (Gabriel Bejtmen). Njihova majka Sofi pati od depresije, zbog čega Martin, koji se oseća usamljenim nakon očeve smrti, beži od kuće i odlazi kod polusestre. Nakon što Martin ispriča svojoj sestri Rebeki detalje o majčinim maničnim epizodama, stare traume se vraćaju i porodična misterija počinje da se raspliće.

Na kraju, preporučio bih ovaj film svim ljubiteljima horora: Iako nije savršen, njegove mane se mogu prevideti zahvaljujući pozitivnim stvarima kojima film obiluje.

Aljoša Tomić

VIŠE DRAMATIČNA FANTAZIJA NEGO HOROR

Film: Prije nego što se probudim (Before I Wake)

Režija: Majk Flanegen

Scenario: Majk Flanegen, Džef Hauard

Uloge: Kejt Bosvort, Tomas Džejn, Džejkob Trembli

Trajanje: 97 min

Proizvodnja: SAD, 2016.

Kao što je već pomenuto u jednom odprethodnih članaka, mladi horor producent, reditelj i scenarista Majk Flanegen ("Odsutnost", "Ogledalo") obradovaće nas ove godine sa čak tri filma: "Hššš" (Hush), "Prije nego što se probudim" (Before I Wake) i "Uidži: Porijeklo zla" (OUIJA: Origins of Evil). Ne mogu reći da je "Prije nego što se probudim" bolji od njegova prva dva ostvarennja, ali i ovaj film ima svoje kvalitete.

Film prvobitno nosi naziv "Somnia" (Majk ponovo bira latinski naziv) što na latinskom znači san, te je isti sav utkan od snova: snova kao vječitom nadanju, snova o boljem sjutra, budnih snova, lijepih snova, ali i ružnih, onih koji opsijedaju. Tipičan početak koji nagovještava horor film - nakon gubitka djeteta, usamljena i nesrećna porodica usvaja malog dječaka Kodija (Džejkob Trembli), za kojeg se ubrzo saznaje da ima natprirodne moći. Sve će se promijeniti onda kada Kodi sklopi oči: kuću će ukrasiti milion raznobojnih leptira, božićna jelka, pokloni i Šon, pokojni sin njegovih usvojitelja, a sve se to dešava dok on spava jer se njegovi snovi pretaču u stvarnost. Ovdje film već postaje zanimljiva drama i fantazija koja me pomalo podsjeća na Del Torov čarobni svijet boja i mitoloških bića.

Ipak, mali Kodi strahuje: A šta nastaje od nepotisnutih strahova ako ne košmari? Dječja mašta projektuje demona, bijelog kostura koji jede ljude, a kojeg on naziva „Kenkr men“. Radnja postaje zamršenija, scene jezivije, atmosfera tenzivna. Ne znam gdje je reditelj našao inspiraciju, ali mene „Kenkr men“ podsjeća na Edija, maskotu benda Iron Maiden. Ostatak filma je dosta predvidiv, gdje ,,Kenkr men’’ polako svlači svoj pokrov.

Ideja i priča su zaista originalne, ali je film mogao da bude mnogo bolji sa manje dosadnih dramskih scena. Pohvalila bih očiglednu simboliku na koju je reditelj insistirao: leptir kao simbol mladosti, ljepote, nade, veselja i, nasuprot tome, kostur kao prikaz smrti, prolaznosti, uništenja... Takođe bih istakla pravi odabir glumaca, naročito Džejkoba Tremblia i divnu Kejt Bosvort čija talentovanost, a moram priznati i ljepota, daju posebnu draž ovom filmu.

Ako tražite krvoločno-morbidni horor film, onda Prije nego što se probudim nije za Vas, ali ako pak želite malo strave sa dubljim psihološkim zaključkom, ne čekajte već ga odmah pogledajte.

Ivana Prelević

DRAMSKI I OKULTNO

Film: Poziv (The Invitation)

Režija: Kerin Kusava

Scenario: Fil Hej i Met Menfrid

Uloge: Logan Maršal Grin, Mišel Hjuzman, Emajzi Korinaldi

Trajanje: 100 min

Proizvodnja: SAD, 2016.

Vil (Logan Maršal Grin) i njegova devojka Kira (Emajzi Korinaldi) putuju na poziv Vilove bivše žene Eden (Tami Blančard) u kuću gde su Vil i Eden nekada živeli. Eden i njen novi suprug David (Mišel Hjuzman) pozvali su na večeru većinu nekadašnjih Vilovih i Edeninih zajedničkih prijatelja koji se međusobno nisu dugo videli. Među svim ovim ljudima nalazi se i ćutljivi Davidov prijatelj koji izaziva najveću sumnju u Vilovim očima.Tragični događaj iz prošlosti se takođe nadvija nad ovom neugodnom večerom, a Vilova sumnja koju potkrepljuje okultno propovedanje Davida i njegovog prijatelja čine situaciju napetijom i dovode do vrhunca radnje.

Žanrovski ovaj film je horor triler sa jakim elementima drame i misterije. Opšte gledano ovo je jedan “mali” film, budžet mu iznosi manje od pola miliona dolara, ali bez obzira na to snimljen je sa nekoliko izuzetno popularnih i kvalitetnih glumaca. Takođe karatker režije možda više odgovara standardima televizijskog filma nego filma za bioskopsko platno, sa druge strane obišao je nekoliko filmskih festivala, a ponegde uzeo i nagrade. Uloženi novac nije vraćen ali svakako film ima izuzetno kvalitetan scenario, glumce i sasvim korektnu režiju, što ga čini umetničkim delom.

Film „Poziv“ nije jedan od onih ostvarenja u kojima se drama ili avantura u jednom trenutku pretvaraju u horor, već se elementi drame, misterije i horora prepliću. Radnja se odigrava u jednoj noći i jednom prostoru sa puno ljudi u interakciji, ali sa fokusom na unutrašnji doživljaj iste situacije od strane jednog lika, Vila. Tenzija je prisutna od prvih kadrova i raste gotovo čitavih sat vremena tako da gledalac ni ne primeti koliko je uvučen u atmosferu i na koji način ga prvi obrt zvekne po glavi. Sa druge strane gledaoci koji ne vole sporije filmove sa puno dijaloga i međuljudskih odnosa će verovatno da se smore, a kada se pojavi prvi obrt samo će da se iznerviraju.

Obrti u ovom filmu su dvostruki i to na dva nivoa, na nivou misterije i na nivou dramskog sukoba, što pravi konfuziju u gledaocu, a strepnju koju u sebi nosi glavni lik razliva na gledalaštvo. Dok je sam kraj filma izvesno jasan i otklanja svaku dalju misteriju. Drugim rečima film „Poziv“ je jedan kompletan horor triler kojem ništa ne štrči. Ali to naravno treba uzeti sa rezervom jer sam po pitanju ovog poslednjeg komentara krajnje subjektivan. Prosto ovakav tip horor filma najviše odgovara mom ukusu.

Nenad Lančuški

PUNOKRVNI KARPENTEROVSKI B HOROR

Film: Zelena soba (Green Room)

Režija: Džeremi Solnijer

Scenario: Džeremi Solnijer

Uloge: Anton Jelčin, Imogen Puts, Alija Šavkat

Trajanje: 95 min

Proizvodnja: SAD, 2015.

Džeremi Solnijer je reditelj mlađe generacije, sa svega par dugometražnih filmova, ali sa već izgrađenim stilom, a njegov najnoviji film “Zelena soba” nam to potvrđuje. Kada govorimo o ovom filmu, prvo moramo pomenuti njegov prethodni film, “Plava ruina” (Blue Ruin, 2013.), kao i “Napad na policijsku stanicu 13” (Assault on precinct 13, 1976.) Džona Karpentera.

U kakvoj je on vezi sa ova dva filma? Prvo, ovaj film je tematski i stilski povezan sa “Plavom ruinom”, oba se bave temom osvete, i dele identičan vizuelni i pripovedački stil karakterističan za Solnijera, kao i deo glumačke ekipe sa kojima Solnijer sarađuje od studentskih dana (na prvom mestu Mejkon Bler). Solnijer u svojim filmovima gradi mračan i sirov svet, koji je u kontrastu sa njegovim smirenim pripovedačkim stilom, kroz koji se provlače kratki spokojni kadrovi, koji služe kao svojevrstan apstrakt događaja u filmu. Takođe, njegov svet nije svet tipičnog holivudskog filma, ovde tehnologija uvek zakazuje, kao i planovi likova, što zbog njihove nesposobnosti, što zbog igre slučaja. Ovaj svet je pre-digitalni, savremeni elektronski uređaji i mediji imaju vrlo malo značaja ovde, telefoni su neupotrebljivi, upaljeni TV ne prikazuje informacije koje želimo, a na socijalne mreže se gleda snishodljivo, jer kako kaže jedan od glavnih junaka “Zelene sobe”: “Kada sve preneseš u virtuelni svet, izgubiš teksturu.” Sve navedeno, Solnijer vešto koristi kao generator tenzije, ali i da bi stvorio crnohumorne momente kojim oba filma obiluju.

Sa druge strane Karpenterov uticaj na Solnijerov stil je vidljiv još u njegovom prvom dugometražnom filmu “Ubilačka žurka” (Murder Party, 2007.). Od tada Solnijer se odaljio od njega i izgradio sopstveni stil, ali “Zelena soba” predstavlja direktan omaž Karpenterovom klasiku “Napad na stanicu 13”.

Film prati članove pank benda koji u svom kombiju putuju severozapadom Amerike, gde pokušavaju da izađu na kraj sa finansijskim problemima svirajući po malim klubovima za sitne novce. Nakon što im poslednja tezga potpuno propadne, u trenutku očaja prihvataju svirku u jednom ultra-desničarskom klubu izolovanom u šumama Oregona. Svirku započinju pesmom Dead Kennedy-ja "Nazi Punks Fuck Off", i ironično, nije to ono što ih uvali u nevolje. Nakon završene svirke po povratku u zelenu sobu – sobu u kojoj se članovi benda pripremaju za svirku, postaju svedoci ubistva, ali uspevaju da se zaključaju u sobu. Tada počinje opsada zelene sobe od strane neo-nacista, nalik na ou iz Karpenterovog “Napada na stanicu 13”.

Za razliku od Solnijerovih prethodnih filmova, za ovaj su regrutovani holivudski glumci, predvođeni Antonom Jelčinom (koji je tragično preminuo prošlog juna) i Patrikom Stjuartom, koji glumi vođu nacista i glavnog zlikovca. Svi glumci sasvim pristojno odrađuju svoj posao. Gluma je nepretenciozna, ali sjajno uklopljena u atmosferu B filma.

Solnijer majstorski drži tenziju na nivou od samog početka zapleta, i film ne gubi energiju do samog kraja. Povremene splatter scene mogu uznemiriti stomak i onima naviknutim na eksplicitnije sadržaje, ali ljubitelji gore horora će to znati da cene. Treba pomenuti i interesantan pripovedački pristup, identičan onome iz “Plave ruine”, a koji sadrži elemente misterije. Naime, u oba slučaja stavljeni smo na kraj događaja koji su uzrokovali zaplet filma, i postepeno nam se otkriva delić po delić informacija koji otkrivaju uzroke trenutnih događaja, što je sjajan način da se zadrži pažnja gledalaca.

Na kraju, želim da kažem da je ovaj, kao i prethodni Solnijerovi filmovi B film, ali B film u svom najboljem svetlu, u kome se do maksimuma koriste dostupni resursi, a šminka radi samo ono što i treba da radi – da akcentuira kvalitet filma. Preporučujem ovaj film zaljubljenicima u B film, kao i ljubiteljima Karpenterovog opusa, a ako ste ljubitelj holivudskog mainstream horora, držite se podalje od ovog filma.

Аljoša Tomić

MAJK FLANEGEN - PREDSTAVLJANJE AUTORA

Američki horor autor, producent, reditelj i scenarista Majk Flanegen pripada novijoj generaciji autora i jedan je od retkih filmskih stvaraoca čiji filmovi su me prijatno iznenadili. Flanegen je rođen 1978. godine u Masačusetsu, ali zbog prirode posla njegovog oca koji je bio vojnik obalske mornarice Sjedinjenih Država stalno je menjao mesto boravka. Iako nije dugo živeo u Masačusetsu kao dečak bio je zainteresovan za priče o spaljivanju veštica koje su se događale na tom područiju dva veka ranije. Diplomirao je na univerzitetu Tauson u oblasti elektronskih medija, filma i pozorišta.

Za vreme studija njegov rediteljski rad bio je fokusiran najviše u oblast melodrame, a njegov prvi film „Duhovi iz Hamiltonove ulice“ (Ghosts of Hamiilton Street, 2003.) snimljen je u Merilendu sa lokalnim glumcima od kojih je jedan bio i Graham Skot. Ovaj glumac se pojavljuje kao zvezda u kratkom filmu „Ogledalo: Treći čin - Čovek sa planom“ (Oculus: Chapter 3 – The Man with a Plan, 2006.) koji ima budžet od 1500 dolara, ali bez obzira na to osvojio je mnoge nagrade na festivalima. Majk Flanegen je oženjen sa scenaristkinjom Kejt Sidžel koja je radila zajedno sa njim na filmu „Hššš“ (Hush, 2016).

ODSUTNOST (ABSENTIA)

“Odsutnost” je prvi Flanegenov dugometražni aurtorski film napravljen u nezavisnoj produkciji snimlljen 2011. godine. Osvojio je čak devetnaset nagrada u više kategorija na mnogim festivalima širom sveta. Radnja filma smeštena je u mali gradić obavijen velom misterije nestalih osoba. Triša (Kortni Bel) je mlada devojka u drugom stanju koja već sedam godina traži svog izgubljenog supruga, u trenucima kada pomisli da je mrtav on joj se počne pojavljivati kao priviđenje. U radjnu je uvedena i njena sestra Keli (Katie Parker) kroz čije oči gledalac upoznaje misterioznost i natprirodnost ovog gradića na koje su stanovnici navikli. U sve ovo je naravno upletena i policija koja bezuspešno pokušava da rasvetli već zastarele slučajeve mnogih nestalih osoba.

Film bih okarakterisao kao horor-dramu, sa melanholičnom muzikom, dosta kvalitetnom glumom koja obiluje dramskim sukobima i obrtima. Međutim i pored svih obrta misterija u ovom filmu ostaje misterija, natprirodna skrivenost izvan domašaja ljudske spoznaje.

OGLEDALO (OCULUS)

Drugi film ovog reditelja je u stvari njegov prvi veliki film sa budžetom od 5 miliona dolara, što ga negde i dalje možda čini malim filmom ali s obzirom da je zaradio 44 miliona i ovog reditelja predstavio velikom broju publike. Flanegen se u ovom filmu vratio svojoj temi iz istoimenog kratkog filma, samo je ovde produbio, začinio efektima i kompleksnijom radnjom. Na ovom filmu Flanegenu su oko scenarija pomagali Džef Sidman i Džef Havard, a premijerno je prikazan 5. septembra 2013. na Internacionalnom Filmskom Festivalu u Torontu. 

U ovom filmu radnja prati brata i sestru, Tima i Keli u dva vremenska perioda uporedo. Dakle, događaji koji su se desili u njihovom detinjstvu i jedanaest godina kasnije. Naime, Tim (Breton Tveits, Garet Rajan kao dečak) je od događaja kao dečak do sadašnjosti proveo na rehabilitaciji u mentalnoj bolnici. Za to vreme Keli (Karen Gilan, Analiz Baso kao devojčica) se potrudila da pronađe ukleto ogledalo koje im je oduzelo roditelje pre jedanaest godina kako bi ga zajedno uništili. Ono što je meni bilo najstrašnije u ovom filmu nije misteriozno ogledalo, već krug sudbine kojim je obmotan film u paralelnoj radnji. Ovaj film je jedan od retkih koji me je zaista potresao i mislim da je on ujedno i Flangenov najbolji film do sada, a takođe bih voleo da vidim i nastavak za koji na osnovu završetka postoji mogućnost.

HŠŠŠ (HUSH)

Film iz 2016. godine, koji je Flanegen pisao zajedno sa svojom ženom Kejt Sidžel i koji je s obzirom da nema millionski budžet izuzetno precizno režiran. Zapravo kvalitet ovog autora pre svega kao reditelja se upravo i ogleda u sposobnosti da kvalitetno predstavi ono što želi bez obzira na sredstva kojima raspolaže. 

Film je dobio izuzetno pozitivne kritike, ali ovaj film je dosta slabiji od njegova prethodna dva, iako ima originalnu postavku radnje. Medi koju tumači Kejt Sidžel je mlada spisateljica koja je gluvonema. U kuću joj ulazi manijak koji želi da je psihički maltretira i na kraju ubije. Film je zabavan i uzbudljiv, mada sa ne toliko neizvesnim završetkom.

Ove godine nas očekuju još dva filma ovog autora “Pre nego što se probudim” (Before I Wake, 2016) u septembru i drugi nastavak filma "Ouija: Poreklo zla" (Ouija: Origins of Evil, 2016) u oktobru. 

Nenad Lančuški

10 KRATKIH HOROR FILMOVA ZA VRELE LETNJE DANE

Leto je vreme ispunjeno muzičkim, filmskim i pozorišnim fetivalima i baš dok je u toku Cinema City u Novom Sadu, inspirisani filmskim festivalom odlučili smo se da napravimo jednu našu selekciju kratkih horora. Format kratkog filma je naročito zahtevan za horor, jer je potrebno za svega 2-3 minuta gledaoca uvući u svet strave, ali može biti vrlo efektan ako se realizuje na adekvatan način, što ćete videti u filmovima koje smo odabrali za vas. U našem izboru jedino smo se ograničili na to da film ne bude dugometražni, a što se tiče podžanra, godine realizacije i zemlje porekla, bili smo potpuno otvoreni. Donosimo vam 10 kratkih horor filmova kojim ćete prekratiti ovu letnju žegu, uživajte.

10. PICTURED

Ovo je veoma kratak film od svega tri minuta. Autor je Dejvida F. Sandberg, reditelj koji se proslavio viralnim filmom Lights Out na njegovom Youtube kanalu, gde je ostvario preko 12 miliona pregleda. Pictured je još jedan od kratkih horora koje je u svom stanu snimio sa svojom ženom Lotom Losten, a koji se poigrava sa klasičnim horor motivima posednutosti i straha od tehnologije.

9. THE GRINNING MAN

Interesantan petominutni film iz serijala Scary Endings, baziran na creepy pasta priči, savremenoj varijanti priča o duhovima koje se viralno šire internetom. Autor je reditelj Džon Ficpatrik, koji sarađujući sa grupom glumaca svakog meseca realizuje po jedan film iz svog antologijskog serijala. The Grinning Man je priča o Karlu Ardou koji jedne noći sreće misterioznu ličnost sa još misterioznijim motivima koja sebe naziva Indrid Kold.

8. HARBINGER

Harbinger je devetominutni film studija Gearmark.TV. Reč je o inventivnom projektu snimljenom u potpunosti iz prvog lica, a smeštenom u svet kosmičkog horora Hauarda F. Lovkrafta. Film prati čoveka koga užasne vizije dovode u misterioznu kolibu sa nadom da će tu naći način da zaustavi svoje noćne more.

7. SKYPEMARE

Još jedan film Džona Ficpatrika, ovaj sedmominutni horor je dobio brojne nominacije i nagrade na raznim horor festivalima. Reč je o slasher filmu, smeštenom pred ekran računara, nalik na prošlogodišnji film “Bez prijatelja”. Film krasi kvalitetna produkcija i interesantan preokret.

6. BEHIND THE DOOR

Ovo je debitantski film Bejlie Hart, kojim je učestvovala na međunarodnom konkursu horor filma Who's There u organzaciji brtanske producentske kuće Bloody Cuts. Film traje manje od tri minuta i za to kratko vreme uspeva da u najboljem svetlu predstavi talente dva mlada glumca Harisona Daulinga i Rorija Loklanda.

5. VICIOUS

Ovaj kratki film je dobio sedam nominacija i osam međunarodnih nagrada, uključujući glavne nagrade na Toronto After Dark festivalu i Los Angeles Horor Competition festivalu. Autor je Oliver Park, koji ga je napisao, režirao i producirao. Film prati mladu ženu koja se jedne večeri vraća kući gde nalazi otključana vrata i počinje da sumnja da nije sama u kući.

4. HE DIES AT THE END

Jednostavan ali efektan petominutni horor irskog auotra Demijena Mekartija, sjajno demonstrira kako se jednostavna ideja uz malo veštine može pretvoriti u kvalitetan psihološki horor.

3. DON'T MOVE

Don't Move je kratki film napravljen za anotologiju horor filma britanskog studija Bloody Cuts. Režirao ga je Entoni Melton, a napisao Dejvid Skalion. Iako je napravljen sa minimalnim budžetom, film izgleda daleko skuplje, što u kombinaciji sa inventivnm konceptom deluje kao dobitna kombinacija. Celokupnom utisku doprinosi i stvorenje koje je dizajnirao legendarni Klif Volis, poznat po svom radu na filmu “Gospodar pakla” (Hellraiser, 1987.). Film prati šest prijatelja koji slučajno prizovu demona koji je slep i gluv, ali može da ih prati po pokretu.

2. PLAY TIME

Play Time je pobednički film konkursa Who's There, koji je režirao Rajan Tomson. Ovo je klasična priča o duhovima, ali u 3 minuta demonstrira više rediteljske veštine nego što mnogi visokobudžetni filmovi uspevaju u 2 sata.

1. 3 VERSOS

Kratki film meksičkog studija Find a Story, u režiji Antonia Jia. Dobio je nagradu za najbolji kratki horor film na Filmquest festivalu. Ovaj film je još jedna priča o duhovima, ali ono što ga izdvaja iz gomile drugih je sjajna atmosfera, dizajn i humor karakterističan za meksički film.

Nadamo se da ćete uživati u našoj maloj selekciji horora, a ako mislite da smo propustili neki zanimljiv kratki horor, javite nam u komentarima.

Aljoša Tomić