BOŽIĆ U KRUGU PORODICE

O čemu je Božić nego o porodici, a pred Badnji dan koji otvara sezonu praznovanja koja će potrajati ovde kod nas i preko polovine januara, predlažem vam dva  nekonvencionalna božićna horora. Drugim rečima u ime praznika častimo dve filmske recenzije umesto jedne! Ovi filmovi odstupaju od tradicionalne uglavnom slasher/monster žanrovske Christmas horror tematike i sama božićna ikonografija ne igra veliku ulogu u njima, već je akcenat na onome što je bitno za svaki Božić, a to je boravak porodice na okupu. Baš zbog toga mislim da su dobar i drugačiji dodatak božićnoj horor kinoteci. Oba bih nazvala vrlo uvrnutim filmovima o porodici od kojih niti jedan nije manje mučan iako eksplicitnih scena krvoprolića i nasilja nema previše.

U ovim filmovima date su dve krajnosti: jedna porodica se ne slaže baš najbolje i beleži istoriju međudsobnog trvenja, potisnute ljutnje i narušenih odnosa unazad tri generacije, a ipak se nađu pod istim krovom na Božićni dan (“Čekaj dalje instrukcije”), dok se drugi bavi porodicom koja je vrlo koherentna, stabilna i čiji su članovi vezani ljubavlju, odanošću, ali i još nekim motivima zbog kojih, videćete, njihov odnos nije manje bolestan (“Slaba na igračke”).

Film o porodici koja se očajno slaže:

Film: Čekaj dalje instrukcije (Await Further Instructions)

Režija: Džon Kevorkian

Scenario: Gavin Viliams

Uloge: Sem Gitins, Nirja Naik, Ebigejl Krateneden

Trajanje: 91 min

Proizvodnja: UK, 2018.

Ovaj film je britanski niskobudžetni horor sa elementima SF-a koji su još predstavljeni solidnim, uverljivim efektima iako to nije glavna karta na koju film igra. Sam film pobrao je 5 nagrada i tri nominacije, od glumačkih uloga do priče i režije na različitim filmskim festivalima na kojima je prikazan kao što su Grim fest, Cinepokalipse, Frajt fest i tako dalje. “Čekaj dalje instrukcije” polazi od prosečne britanske malograđanske porodice opterećene strahom od drugog i spoljašnjim mišljenjem i odobravanjem društva. Rasizam, šovinizam i autoritarnost različitih vrsta korene u religioznom osećaju i mentalnom sklopu oblikovanom slikama koje mediji stavljaju pred nas svakodnevno uglavnom kroz crne hronike. Film ima u velikoj meri taj Black Mirror-ovski mod i dira u srce “rešenja” kojima se skreće pažnja sa ekonomskih problema kao što su tradicionalizam, ksenofobija i šovinizam, što nije problem samo u Velikoj Britaniji.

Cela radnja počinje dolaskom sina Nika (Sem Gitins) na raspust u roditeljski dom iz kog je odsustvovao nekoliko godina upravo u znak otpora odnosima uspostavljenim u okviru porodičnog doma. On dovodi svoju novu devojku Andži (Nijra Naik), koja je Indijka i koju cela porodica prvenstveno kroz to sagledava. Radnja se gradi polako prateći te svakodnevne odnose i kroz njih oslikavajuući karakter likova što će odrediti sve naredne pozicije likova u nadolazećoj krizi koju porodica još uvek ne sluti. Sama atmosfera je dovoljno dramatična već time što tradicionalistički raspoloženi ogorčeni starac – deda (Dejvid Bredli) i autoritarni otac Toni (Grant Masters) raspiruju tenziju oko stranaca u zemlji, čemu se priključuje i sestra Kejt (Holi Veston), egocentrična i razmažena trudnica, plitkog malograđanskog uma i skromnog obrazovanja, ali proprocionalno tome velikog samopouzdanja! U drugom planu TV izveštava o terorističkim napadima i nestancima struje u okolini, dodajući materijal heuristici dostupnosti koju mediji grade oko određenih fenomena i u stvarnom životu utvrđujući tako naše strahove sve dublje i stvarnije od same stvarnosti. 

Situacija kulminira sukobom za prazničnom večerom nakon čega se Nik sa svojom devojkom povlači na sprat u sobu. Oni odluče da zajedno napuste kuću kad svi budu spavali u zoru pre božićnog jutra i glavni zaplet počinje kada se ispostavi da to ne mogu da učine jer je cela kuća od spoljašnjeg sveta izolovana čvrstim neprobojnim zidom gusto zbijenih debelih niti nečega što liči na crne špagete - kablove koji u sebi imaju nešto organsko. U tom trenutku svi u kući se bude zbog buke koju Nik pravi u pokušaju da se probije kroz ovu prepreku, a na televizoru u dnevnoj sobi pojavljuje se instrukcija ispisana u Fallout-ovskom maniru: “Ostani unutra i čekaj dalje instrukcije”. 

Ovo je momenat od kog film postaje zaista napet i zabavan na način da biramo stranu u odnosu suprotstavljenih figura oca i sina u kojima su oličeni svi poznati sukobi racionalnosti i slepe poslušnosti, tradicionalizma i revolucionarnosti, autoritarnosti i bunta, sve začinjeno daljim instrukcijama koje vode tome da jedan po jedan lik u filmu gube život, ne u pokušajima da se izađe napolje, već u pokušaju da se preživi vođen razumom zarobljen unutar mikro-sistema koji se formira po instrukcijama koje se nižu na ekranu. Svakome ko se ikad suprotstavio bilo čemu u svom životu preporučujem ovaj horor jer tenzija koja se generiše najviše izlazi upravo iz te strepnje – da li je moguć život pod sopstvenim uslovima i upravo TV predajnik postavljen u centar kuće kao jedina veza sa spoljnim svetom sa kojim likovi komuniciraju, ali nisu u stanju tu komunikaciju da emituju u svet aludira na to koliko je pitanje očuvanja integriteta vlastitog razuma i stava aktuelno upravo za sve nas u svetu u kom svi imamo bar po jedan monitor pred sobom veći deo dana.

Film o porodici koja se dobro slaže, ali nije manje bolesna:

Film: Slaba na igračke (Sick for Toys)

Režija: Dejvid Del Rio

Scenario: Džastin Ksavijer

Uloge: Kamila Montgomeri, Džon Pol Burkhart, Džastin Ksavijer

Trajanje: 90 min

Proizvodnja: SAD, 2018.

Ovo je film američke produkcije koji su sebi sadrži elemente krimića tj. trilera sa užasom koji potiče iz činjenice da sve što se događa u filmu u stvari može da se dogodi bilo gde, a ono što otkrivamo tokom filma je odgovor na pitanje “zašto” se sve to događa. Moram priznati da je to bilo moje najčešće pitanje jer tako apsurdna postavka “zločina” mora da ima još neko opravdanje osim nasilja radi nasilja u razumu bilo kog normalnog gledaoca. Postavljen na određen način kao neka bolesna parodija porodičnog/romantičnog Božićnog filma u izvrnutu realnost jedne male, ali složne porodice, udružene traumom iz prošlosti ovaj film hoda po tankoj liniji između horora, drame i misterije sa ubistvom. 

Film se otvara scenom silovanja muškarca u, ako smem da naglasim prelepo uređenom Božićnom ambijentu nekakve garaže, nakon čega se silovateljica Emilija (Kamila Montgomeri) vraća u kuću bez kajanja i s(a)vesti o činu koji očigledno ponavlja u kontinuitetu, a koji joj pričinjava ne toliko seksualno, ali očigledno neku drugu vrstu zadovoljstva i zabave. Tu upozanjemo još jedan muški glas, za koji će se kasnije ispostaviti da je brat Edvard (Džon Pol Burkhart) koji je snabdeva muškarcima sa kojima se Emilija u garaži igra. Ubrzo naučimo da je Emilija odrasla žena zarobljena sa umom i svetonazorom devojčice koja se oduševljava Božićem i igračkama. Spektar emocija i reakcija koje ovaj lik pokazuje nasuprot hladnokrvnosti oličene u bratu doprinose uvrnutoj i napetoj atmosferi u toku filma. Radi se od dvoje ljudi koji su neobično, ali intenzivno povezani i međuzavisni što čini da jedno za drugo rade stvari koje prelaze granice porodične podrške. Da bi je učinio srećnom njen brat Edvard za nju nabavlja igračke sa jednim i jedinim ciljem – da je učini i održi srećnom. Ko bi i zašto pristao na ovakvu vrstu odnosa možemo slutiti ali nećemo razotkriti do kulminacije u filmu. Kako izgleda ceo proces odabira i nabavke igračke pratimo tokom filma od trenutka kad Roj (Dejvid Ganing), momak čiji je prijatelj nestao tih dana stupa u kontakt sa Emilijom jer je našao njen broj u njegovoj kući. Roj ima određenu vrstu frustracije budući jedan od finih momaka koji na kraju budu izostavljeni u svakom smislu, on poziva Emiliju na romantični sastanak sa ciljem da joj se iskupi jer ju je njegov prijatelj prethodno ispalio za isti. 

Kako se ispostavi Roj i Emilija vrlo brzo kliknu i ona ga poziva u kuću na Božićnu večeru u početku to tajeći od svog brata. Roj ovaj poziv prihvata i do trenutka dok zaista počne da sumnja, naravno postaje suviše kasno. Ono što je pravi šok u filmu jeste pozadinska priča koja konstituiše odnos brata i sestre, a koja se polako raskriva kako zaplet napreduje. Iako se na momente može činiti plitkim i apsurdnim, ovaj film aludira na neke duboko ukrenjene odnose odanosti i zaštitničke nastrojenisti koja može postojati unutar porodice, ali ovde definitivno prelazi granice emocionalno zdravog ponašanja, ali opet mislim bez prelaska granice dobrog ukusa u samom filmu. Drugi namerni šok jeste način na koji posmatra temu silovanja muškarca, na početku i na kraju filma, gde vidimo svu diskriminaciju žrtve koja se najčešće događa ženama. Šteta je što ovaj film u celini nije malo jači u smislu kvaliteta od režije do produkcije čime bi se ovo obraćanje jednom tako čestom, a tabuiziranom problemu više i bolje došlo do izražaja.

Ova dva filma o porodicama u dane Božića, iako verovatno ne pretenduju toliko na neku intelektualizaciju niti umetničku vrednost nisu mogla, a da me ne podsete na Tolstojeve reči: “Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.” Nadam se da vi imate divne dosadne i srećne porodice i da u njihovom okruženju provodite praznike sigurni od svih užasa stvarnosti i egzistencijalne jeze.

Nina Stefanija Blažević

TORBA PUNA STRAHOVA

Film: Oposum (Possum)

Režija: Metju Holnes

Scenario: Metju Holnes

Uloge: Šon Heris, Alan Armstrong

Trajanje: 85 min

Proizvodnja: Velika Britanija, 2018.

"Mother, Father, what's afoot?

Only Possum, black as soot.
Mother, Father, where to tread?
Far from Possum and his head.
Here's a bag, now what's inside?
Does he seek or does he hide?
Can you spy him, deep within?
Little Possum, black as sin."

Kada se u eri horor franšiza i jump scare-ova pojavi autor koji kao svoje uticaje navodi nemački ekspresionizam i nemi film dvadesetih i tridesetih godina, prvo ćete pomisliti da je reč o šali. Pogotovo ako je taj autor poznat kao komičar po kultnoj humorističnoj seriji "Mračno mesto" (Garth Marenghi's Darkplace, 2004.). Istina, u ovoj seriji je pokazao svoju ljubav prema hororu kroz seriju parodičnih priča fiktivnog horor pisca Gart Marengija, koga je ovde i glumio, ali i dalje to je daleko od režiranja dugometražnog filma sa ozbiljnim ambicijama.

Ideja za ovaj film se rodila sa Holnesovom pričom koja je objavlljena u britanskoj horor antologiji po imenu "Nova jeza: Priče o nelagodi" (The New Uncanny: Tales of Unease, 2009.). Koncept ove antologije je bio sledeći: svaki autor je trebalo da odabere vrstu straha kao temu, i da napišu modernu priču o njemu. Holnes se odlučio za dva arhetipska straha, strah od dvojnika i strah od lutaka, koje je spojio u priči o lutkaru koji se vraća u svoj rodni grad, gde mora da se suoči sa traumama iz detinjstva.

Dakle, priča prati Filipa (Šon Heris), šizoidnog lutkara, koji sa sobom uvek nosi kožnu torbu u kojoj je misteriozni predmet. On se vraća u porodičnu kuću, u kojoj živi njegov očuh Moris (Alan Armstrong). Iz minimalističkih dijaloga ovog dvojca ćemo saznati većinu pozadinskih informacija neophodnih da pratimo narativ. Ovde se vidi uticaj nemog filma, a u prenaglašenosti emocija i stilizacijama koje komuniciraju neverbalni deo narativa, zaista možemo videti uticaj filmova iz perioda nemačkog ekspresionizma. U svakom slučaju, ubrzo saznajemo da je u kožnoj torbi paukolika lutka po imenu Oposum, koju je Filip napravio, koja je sovjevrsna projekcija njegovog identiteta, ali i njegovih strahova. Odavde pratimo Filipove pokušaje da uništi lutku, dok se sa druge strane dešavaju tajanstveni nestanci dece u njegovom malom gradu.

Kao što sam pomenuo, Metju Holnes je i u svojim ranijim radovima pokazao izuzetno poznavanje horor žanra, što je rezultovalo iznenađujuće dobro sastavljenim filmom, naročito s obzirom na to da mu je ovo prvi dugometražni film. Tegobna i jeziva atmosfera ispunjavaju svaki trenutak ovog psihološkog horora nadopunjena mračnom psihodeličnom muzikom koju je komponovao The Radiophonic Workshop, dok sjajna izvedba metodskih glumaca Herisa i Armstronga stvaraju veoma uverljive mračne i disfunkcionalne likove - za šta su i nagrađeni za najboljeg glavnog i sporednog glumca na Festivalu horor filma u Bruklinu.

Početak ove godina nije mnogo obećavao što se tiče horora, uz par izuzetaka, ali druga polovina godine je ispunjena mnogim prijatnim iznenađenjima, poput Garet Evansovog "Apostola" (Apostle, 2018.), Demijan Rugnin "Prestravljen" (Aterrados, 2017.) Anand Gandijevog "Tumbada" (Tumbbad, 2018.) i naravno, ovog filma. Voleo sam Holnesov rad još od "Mračnog mesta", ali posle ovog filma ću ga sa interesovanjem pratiti i kao horor autora. Preporuka svima koji vole evropski i psihološki horor, ostalima će verovatno delovati previše uvrnuto.

Aljoša Tomić

O LJUDIMA, BOGOVIMA I POHLEPI

Film: Tumbad (Tumbbad)

Režija: Rani Anil Barve, Adeš Prasad

Scenario: Miteš Šah, Adeš Prasad

Uloge: Sohum Šah, Dipak Damle, Anita Date

Trajanje: 104 min

Proizvodnja: Indija/Švedska, 2018.

Kada se pomene indijska kinematografija prve asocijacije su nam indijske serije koje se prikazuju unedogled na lokalnim televizijama ili bolivudska produkcija u čijim filmovima svaki konflikt biva razrešen muzičko-scenskom tačkom ili kung fu okršajem. Pa tako ni ja nisam upoznat previše sa kinematografijom ovog dela Azije, a još manje sa horor žanrom. Moji retki kontakti sa njim su obično potvrđivali moje predrasude, poput nedavnog rimejka istoimenog tajlandskog filma “Sam” (Alone, 2015.). Naravno, indijska produkcija je jedna od najplodnijih svetskih produkcija, pa bi bilo glupo temeljiti svoje stavove na nekolicini filmova, što potvrđuje i ovogodišnji "Tumbad".

“Tumbad” je definitivno jedno od najprijatnijih horor iznenađenja ove godine. Iako je bio u produkciji šest godina, nisam čuo za ovo ostvarenje donedavno. Ovaj film je premijerno prikazan na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji, čime je postao prvi indijski film prikazan na tom filmskom festivalu, gde je odlično je primljen kako kod kritičara tako i kod publike.

Kada film zaglavi ovako dugo u produkciji, na Zapadu to obično nazivaju “razvojnim paklom” i to uglavnom znači ili da će kvalitet biti kompromitovan, ili čak da neće ugledati svetlost dana. Retki su filmovi koji se izvuku neoštećeni iz “razvojnog pakla”. U ovom slučaju dugogodišnja produkcija je rezultat želje autora da ostvare svoju viziju u potpunosti, sa svojim ranim počecima još u 1997. godini. Događaji iza scene deluju manje kao pakao, a više kao epski poduhvat nalik onom prikazanom na filmu. Pa o čemu je ovde reč?

Tumbad je ime grada koji je proklet kišom koja se nikada ne zaustavlja. Na početku filma iz razgovora oca i sina saznajemo da je uzrok prokletstva to što je njegov narod izgradio hram bogu Hastaru. Vrhovna boginja je rodila 160 miliona bogova, ali je Hastar bio njen prvorođeni i najomiljeniji sin. Ali Hastar je bio pohlepan i želeo je svo zlato i svu hranu samo za sebe, zbog čega je na sebe navukao gnev svih ostalih bogova. Oni su se ujedinili sa namerom da ga unište, ali vrhovna boginja ga je zaštitila i sačuvala mu život pod uslovom da bude zaboravljen. Žitelji Tumbada su prekršili ovaj uslov, zbog čega je počela beskrajna kiša, koja je onemogućila rast useva. Ipak, jedna porodica je uspela da profitira u celoj priči, a to je porodica gospodara Sarkara, vlasnika imanja izgrađenog iznad Hastarovog hrama. Ovo je tek početak tročinske priče o životu dečaka po imenu Vinajak Rao (Sohum Šah), čija je majka služila gospodara Sarkara.

Priča obuhvata period od 1918. do 1947. godine. Prvi čin se bavi Vinajakovim detinjstvom do napuštanja Tumbada, uzrokovanim smrću gospodara Sarkara. Drugi čin obuhvata njegovo zrelo doba, četrnaest godina kasnije kada se vraća u svoje selo sa ambicijom da nađe legendarno blago sakriveno ispod Sarkarovog imanja. Zaključni čin se nadovezuje petnaest godina kasnije, kada je Vinajak već na izmaku snaga. Lajtmotiv cele priče je pohlepa, koja je pogonsko gorivo koje pokreće Vinajaka kroz ceo njegov život, stavljajući ga na stazu neizbežnog usuda.

Lepota ovog filma je u detaljima, u svakom segmentu se vidi da je on proizvod ljubavi jedne talentovane grupe ljudi, do te mere da je sniman na autentičnim lokacijama tokom četiri monsunse sezone da bi se stvorila iluzija prokletog sela. Atmosfera i način pripovedanja su u potpuno mitskom maniru, inspirisani indijskim folklorom i predanjima,  ali smešteni u turbulentnu atmosferu Indije koja se bori za nezavisnost, sa likovima koji se nose sa stvarnim problemima, što celoj priči daje utisak magičnog realizma. Tehnički i glumački aspekti filma su na najvišem nivou, a posebno treba istaći atmosferičnu muziku Džespera Kida, kao i iyuyetnu kinematografiju Pankadža Kumara. Ukratko ako ste zaljubljenik u filmove Giljerma del Toroa i sličnih autora koji stvaraju u okvirima žanra magičnog realizma, ovaj film vas neće razočarati.

Aljoša Tomić

TEROR PRIRODE

Serija: Teror (The Terror)

Kreatori: Dejvid Kajganič, Maks Borenstajn, Aleksandar Vu

Uloge: Džered Haris, Tobias Menzis, Pol Redi

Trajanje: 60 min/10 epizoda

Proizvodnja: SAD, 2018. 

Ako vam je bilo hladno u prethodnih nekoliko dana na minus sedam, osam stepeni, i ako ste neko ko se žali na kratke dane, a dugačke noći, pokušajte da zamislite kako bi bilo boraviti na minus pedeset stepeni mesecima u potpunom mraku. Zvuči kao horor? O, da pravi pravcati egzistencijalni horor o borbi za opstanak i zdrav razum.

Serija Teror (The Terror) realizovana je prema romanu Dena Simonsa zasnovanom na istorijskim činjenicama i fikciji autora koji govori o sudbini izgubljene Britanske ekspedicije kapetana Džona Frenklina (Kiron Hajnds) na putu da pronađe Severozapadni prolaz na Arktiku koji bi ih odveo preko Pacifika do Kine i Indije. Ova ekspedicija je trajala od 1845. do 1848. i prema dosadašnjim saznanjima Kanadskih istraživača niko nije preživeo uključujući i Džona Frenklina. Detalji o njihovom boravku u ledenoj nedođiji su nagađanja, a ishodi pretpostavke. Što daje razmah kreativnosti pre svega Dena Simonsa, a potom i kreatorima ove serije.

Radnja serije otpočinje septembra 1846. godine negde u Severnom ledenom okeanu kojim plove dva broda Britanske mornarice Teror i Erebus u misiji da pronađu prolaz na Pacifik. Tokom putovanja sporo se probijajući kroz okean po kojem plutaju sante leda naslućuje se dolazak hladne zime. Kapetan Frenklin ne prihvata predlog svog prvog zamenika Krozijera (Džered Haris) da se zbog toga treba povući na obalu, tako da ubrzo ostaju okovani ledom odakle ne uspevaju da se pomaknu. Glavni zaplet počinje kada izviđačka grupa slučajno upuca jednog eskima misleći od njega da je polarni medved, nakon čega se ubrzo ispostavlja da su ubili Inuitskog šamana koji je čuvao Tunbaka (duha boginje mora Sedene).

Ponajviše bih ovu seriju okarakterisao kao istorijsku dramu o nestaloj ekspediciji čiju stvarnu sudbinu nikada nećemo saznati pa stoga možemo da kreiramo jednu horor atmosferu u kojoj se dešavaju i neobjašnjive stvari. Sa druge strane sama situacija u kojoj se našla ova ekspedicija već predstavlja egzistencijalni užas poput ratnog stanja, opsade, epidemije ili nečeg sličnog gde se ne dovodi u pitanje samo ljudski život već sam njegov smisao. Ako su oni polovinom devetnaestog veka bili uvereni da imaju toliko kvalitetnu opremu da mogu da se upuste u jednu avanturu po Arktiku, a istorija i ova serija nam pokazuju da se to i nije ispostavilo kao tačno, možemo da postavimo isto pitanje današnim istraživačima svemira? Jer koliko su istraživači Arktika nama iz ove perspektive smešni, isto tako ćemo možda mi biti smešni nekim budućim naraštajima istraživača. „Teror“ prikazuje kako ljudska samouverenost pre svega belog čoveka da ovladava prirodom i da je kroti ustvari nije ništa drugo do proizvod egocentrizma zbog kojeg je sklon da ispadne glup kada mu priroda pokaže da nikako nije jači od nje. 

 

Tunbak monstrum-duh koji lovi ljude na brodovima je ovde samo začin koji daje na mističnosti prostora i okruženja u kojem se ekspedicija našla. Ali mnogo je strašnija sama situacija, hladnoća i četvoromesečna noć koja psihički utiče na posadu. Serija je intrigantna, puna dobrih glumakih imena koji su svoje uloge odigrali verodostojno. Pravi je dragulj za ljubitelje teške drame i misterije inspirisane istorijski istinitim događajem.  

Nenad Lančuški

KARPENTEROVO TRINAESTO PRASE

Film: Princ tame (Prince of Darkness)

Režija: Džon Karpenter

Scenario: Džon Karpenter

Uloge: Donald Plezens, Liza Blaunt, Viktor Vong

Trajanje: 102 min

Proizvodnja: SAD, 1987.

"Princ tame" je drugi film iz Karpenterove "apokaliptične trilogije", uz "Stvora" (The Thing, 1982.) i "U ustima ludila" (In the Mouth of Madness, 1994.). Iako nijedan od ova tri filma na box officeu nije doživeo uspeh, "Princ tame" je najpodcenjeniji u ovoj trojci. "Stvor" je i danas hvaljen zbog impresivnih specijalnih efekata koji su i danas standard što se tiče maske i animatronike, a "U ustima ludila" je uvek smatran inventivnim zbog svog metanarativa. Iako se "Princ tame" ne ističe kao druga dva, njemu ne manjka originalnih ideja i sablasne atmosfere. Možda nije najbolji Karpenterov film, ali je čistokrvan karpenterovski film.

Šta znači karpenterovski? Mračne i pesimistične priče, cinični likovi, dugi kadrovi kroz klaustrofobične scene, stalni osećaj jeze i naravno mračna elektronska muzika - ovaj film ima sve od navedenog. Priča je neobičan spoj religiozne hrišćanske mitologije i kvantne fizike. Zaplet počinje kada sveštenik (Donald Plezens) pozove fizičara Hauarda Biraka (Viktor Vong) da mu pokaže tajanstvenu cisternu punu zelene tečnosti u stalnom pokretu koju je pronašao u podrumu napuštene crkve u Los Anđelesu. Birak sa svojom ekipom naučnika uskoro počinje da otkriva da misteriozni cilindar emituje neobične poruke o kraju sveta, a suočava se i sa mrežom zavera katoličke crkve i sve to dok crkvu opkoljava armija zombi beskućnika predvođenih rok legendom Elis Kuperom. Vong i Plezens su uverljivi i dovoljno harizmatični kao centralni likovi zapleta, a Karpenterov soundtrack za ovaj film je jedan od boljih momenata njegovog kompozitorskog opusa. Najslabija tačka filma su ostali likovi, koji su povremeno neupecatljivi, a povremeno iritantni. Ali sve u svemu ovaj film nudi jedan inventivan pristup istrošenoj priči o dolasku Antihrista.

Pored atmosferične priče smeštene u uske i mračne hodnike crkve, ovaj film kao i druga dva iz trilogije predstavlja Karpenterov omaž autorima koji su uticali na njega. Dok je "Stvor" direktan rimejk filma "Stvor iz drugog sveta" (The Thing from Another World, 1951.) Hauarda Hoksa, reditelja koji je imao možda i najveći uticaj na Karpentera, a "U ustima ludila" tematski referira na delo Hauarda Filipsa Lavkrafta, čiji se uticaj može naći u velikom broju Karpenterovih filmova, "Princ Tame" referira na nama malo poznati serijal o Bernardu Kvotermasu. Ovog lika je za BBC televiziju stvorio Najdžel Nil, sa prvim pojavljivanjem u "Kvotermasovom eksperimentu" (The Quartermass Experiment, 1953.). Kvotermas je naučnik koji se u svojim avanturama susreće sa misterijama koje su spoj drevnog i futurističkog, motiv koji je okosnica "Princa tame". Karpenter referira direktno na Nilovog lika na početku filma gde je Karpenter kreditovan kao scenarista pod pseudonimom "Martin Kvotermas".

Kao što rekoh, ovo sigurno nije najbolji Karpenterov film, ali smatram da mu je nepravedno uskraćen i kultni status koji ima većina njegovih filmova. Najveći problem su verovatno likovi - i tačno je, nijedan nema harizmu Kurt Rasela ili Džejmi Li Kertis, ili barem Rodi Pajpera, ali ako možete preći preko jezivih brkova Džejmson Parkera, ovaj film će vas iznenaditi originalnim idejama i dobrom atmosferom.

Aljoša Tomić

KO OBRAZUJE NAŠU DECU, A KO OBRAZUJE OBRAZOVANJE?

Film: Škola pod opsadom (The Faculty)

Režija: Robert Rodrigez

Scenario: Kevin Vilijamson

Uloge: Elajdža Vud, Džoš Hartnet, Robert Patrik

Trajanje: 104 min

Proizvodnja: SAD, 1998.

Moje prvo iskustvo gledanja ovog filma je bilo negde početkom dvehiljaditih kada se počeo prikazivati na našim telelvizijskim kanalima, a kada sam ja bio dovoljno star da smem da ostanem budan nešto kasnije kako bih ga gledao. Danima nakon tog prvog gledanja opsedao me je utisak, naročito pri odlasku u školu gde me je ambijent podsećao na radnju filma. Što se tiče same radnje ona se odvija vrlo jednostavno: Sa nastavnicima u jednoj srednjoj školi u Americi nešto nije u redu, ponašaju se neprijateljski prema učenicima preko svake mere. Jedna grupa učenika ubrzo otkriva da je njihovo nastavničko osoblje zaposednuto nekakvim vanzemaljskim stvorom koji funkcioniše poput parazita i koji se širi neverovatnom brzinom. Kejsi (Elajdža Vud), Dilajla (Džordana Bruster), Zik (Džoš Hartnet), Stouks (Klea Duval), Meribet (Lora Heris) i Sten (Šon Hetosi) ubrzo ostaju jedini u celom gradu Ohaju koje nije napao ovaj vanzemaljski parazit. Jedini način da se izvuku živi i nezaraženi jeste da identifikuju i ubiju kraljicu.

  

Kada se u saradnji nađu pisac slešera kao što je Kevin Vilijamson, koji je radio scenario za prva dva dela Vriska i reditelj Robert Rodrigez za svojim inspirativnim ukusom za akciju i opscenost, onda ispliva jedan ovakav film kao što je naučno-fantastični slešer koji u svom simboličkom značaju ima deskripciju socijalnog fenomena školstva. Naravno da Rodrigez i Vilijamson nisu u ovom filmu hteli da ukažu na problem koje ima obrazovanje, ali u samoj postavci nastavnika kao antagonista, a dece kao protagonista ima nešto intrigantno što bi naš evropski obrazovani um mogao da prejudicira u kritičku ujdurmu kakve u ovom filmu ustvari nema. Autori “Škole pod opsadom” svojim delom dosežu najdalje do činjenice da se autoritet nastavnika čija se pozicija od strane učenika ne može tako lako dovesti u pitanje, može shvatiti kao antagonistički. 

Iz ove premise dalje je na nama da raspravljamo da li je to zaista moguće, a naravno da jeste jer kao što su nastavnici u ovom filmu zaposednuti vanzemaljskim parazitom koji upravlja njihovim akcijama, oni su u realnosti samo obični ljudi, vrlo često malograđani i mediokriteti, sa svim svojim manama i vrlinama, koji samo slede i sprovode plan i program obrazovanja i vaspitanja koji im je propisan od nekuda iznad i koji kontroliše njihov način i pristup učenicima. Upravo ovde nam se rasvetljava simbolika prarazita koji kontroliše nastavničko osoblje u filmu. Radi se drugim rečima o opasnosti da ono što se dešava u školama,a što mi ne dovodimo u pitanje jer su one autonomne institucije može da bude i nešto kolosalno loše, a da mi kao društvo to nismo sposobni da osporimo čak i ako uvidimo.

Ali da se ne udaljimo previše od samog filma i svih njegovih kvaliteta koji najviše leže u živopisnosti i raznolikosti likova, kako nastavnika tako i učenika. Po stranu sada svo filozofiranje o podtekstu samog narativa, ovaj film je namenjen pre svega tinejdžerima kojima su potrebne afirmacije njihove netrpeljivosti prema školskom sistemu. Stoga katarzično deluje na klince, što u izvesnom smislu nije dobro jer se ovim pročiščenjem od netrpeljivosti prema sistemu mire sa sve većom utonulošću u njega.

Nenad Lančuški

AMBIVALENTNA STUDIJA O MOĆI ŽENA

Film: Veštice iz Istvika (The Witches of Eastwick)
Režija: Džordž Miler
Scenario: Majkl Kristofer
Uloge: Džek Nikolson, Šer, Suzan Sarandon, Mišel Fajfer
Trajanje: 118 min
Proizvodnja: SAD, 1987.

Novembar je mesec u kom vam svi mi na Filmozofiji Strave ispričamo o nekim svojim omiljenim, starim filmovima koji su na nas ostavili utisak, a koji su na neki način značajni iako se o njima nije baš pričalo u mainstream medijima. Ja vam sada pričam o filmu koji je meni kao devojčici ostavio mnoštvo utisaka.

Ja se ovog filma iz detinjstva sećam sa naslovom “Kučke iz Istvika” emitovanog na HRT-u devedesetih i sada vidim da postoji neki sasvim drugi film pod tim imenom. Naslov me kao klinku sablažnjavao – Kučke! Vau! To mora da je nešto “bezobrazno”, sećala sam ga se kao filma koji je bio uzbudljiv i pomalo romantičan, ali nedavno pregledajući to štivo baš zbog Filmozofije primetila sam neke potpuno nove stvari. 

Na primer ono čega se ja sećam je bilo da su one natprirodne veštice, a magije su nešto što se vitlalo celim putem kroz film. Misterija ženskih moći i Đavo sam koji umeša prste tamo gde koncentracija tih moći dostiže kritičnu tačku. Sve je bilo tako misteriozno, magično i  obojeno velom sećanja zbog kojih mi je ovaj film bio i horor i komedija i romantična avantura.

U novom gledanju videla sam momente koji mi tada nisu bili očigledni, a to je da se magijski i horor momenti pokazuju štedljivo i na sasvim jedan diskretan način. Sva magija filma jeste u iščekivanju i u naznakama slučajnih nesvesnih rituala koje omogućava broj okupljenih učesnica. Radi se o tri žene koje su na ovaj ili onaj način prisiljene da budu samostalne i emancipovane u jednom malom i zatucanom gradiću, što je osamdesetih bilo politički i feministički značajno. U vreme kada je feminizam bio deo propagande političke korektnosti, a ne stil u kom su podignute generacije žena (kao danas). Svaki otpor tradicionalnim vrednostima je na neki način bio veštičarenje, tj. krstio se tim imenom upravo zbog njegove istovremeno odbojnosti i seksipila (što je u principu šovinistički). 

To je ono što možemo zapaziti u većini filmova o vešticama i danas – veštičarenje se koristi kao sinonim otpora patrijarhalnom ustrojstvu sveta i porodice, a ženska moć i samostalnost se često tumače kao odstupanje na koje se ambivalentno gleda – kao nešto što je jasno prekoračenje “nadležnosti” i kao nešto što je poželjno jer oslikava stepen osvešćenja i modernosti one koja taj otpor praktikuje. Između ostalog vrlo se plastično vidi u ovom filmu kako “đavo” - demonsko biće iskušava i “trenira” različite vrste raspuštenica koje su prinuđene da nađu rešenje za svoje živote izvan tradicionalnog ustrojstva sveta i onda kako se đavo okrene protiv njih kada ujedinjena moć osvešćenih žena ide na uštrb njegove vladavine njihovim sujetama. 

Ovaj film ne poseduje celom dužinom klasične horor elemente ali poseduje elemente misterije i blage strave, a najviše od svega poseduje najavu jednog novog vremena u kome će se žene okrenuti potrazi za svojojm unutrašnjom moći i ujedinjene krenuti u ostvarenje svojih samostalnih ambicija i prava. Zavisno od političkog opredeljenja možete vi to doživeti i kao horor, ali nadam se da ćete više do svega ovaj film doživeti kao porodičnu zabavu i kvalitteno utrošiti jedno popodne retrospektivno se pitajući koji put je prošla borba za ženska prava do osamdesetih do sada.

Nina Stefanija Blažević

NEPRAVEDNO ZAPOSTAVLJENI BISER

Film: Marebito (Marebito)

Režija: Takaši Šimicu

Scenario: Čijaki Konaka

Uloge: Šinja Cukamoto, Tomoi Mijašita, Kacuhiro Nakahara

Trajanje: 92 min

Proizvodnja: Japan, 2004.

Japanski reditelj Takaši Šimicu je ljubiteljima horora poznat po kultnom serijalu "Kletva" (Ju-on, 2000.). Ovaj film, koji je ujedno i njegov dugometražni prvenac je do danas iznedrio 13 nastavaka, uključujući i četiri filma za američko tržište, na kojima je takođe radio Šimicu. Ovaj autor, koji je za vreme studija učio od horor veterana Kijošija Kurosave, za skoro dve decenije stvaralaštva je radio na velikom broju horora koji su uglavnom ostali u senci "Kletve". Jedan od njih je neobično i originalno ostvarenje slabo poznato i ljubiteljima horora: "Marebito".

Ovaj film snimljen za svega osam dana u periodu između japanskog rimejka originalne "Kletve" (Ju-on:The Grudge, 2002.) i američkog rimejka istog imena (The Grudge, 2004.). "Marebito" je neobično ostvarenje jer za razliku od "Kletve" koja žanrovski spada u mainstream japanskog paranormalnog horora sasvim svojim klišeima (drevne kletve, gnevni duhovi i drugi folklorni motivi), "Marebito" je potpuno originalno ostvarenje u kome se mogu prepoznati mnogi filmski i književni uticaji, ali kombinovani na autentičan i svež način. Za ovu neobičnu stilsku i tematsku fuziju je zaslužna estetika Takaši Šimicua oblikovana zapadnim horor klasicima kao što je "Mrtvo zlo" (The Evil Dead, 1981.), "Suspiria" (Suspiria, 1977.), "Isijavanje" (The Shining, 1980.) sa jedne i uticajem estetike japanskog manga autora Daiđira Morohošija sa druge strane. 

 

Čijaki Konaka, scenarista koji je radio na velikom broju poznatih anime serijala, poznat je i kao autor nekoliko romana inspirisan lavkraftovskim hororom i jedan od njih je postao osnova za scenario ovaj film, čiju je adaptaciju uradio autor lično. Priča romana "Marebito" inspirisana je urbanim legendama o podzemlju Tokija nastanjenom duhovima, teorijom o "šupljoj zemlji" i pričama Ričarda Šarpa Šejvera, malom dozom japanskog folklora i atmosferom lavkraftovskog kosmičkog horora u kome granice između razuma i ludila nestaju.

Puko prepričavanje radnje filma će teško dočarati nestvarnu atmosferu spleta okolnosti u koje glavni junak biva uvučen, a još teže je to uraditi bez spoilera. Ali ukratko, priča prati Masuoku (Šinja Cukamoto), koji pati od disocijativnog poremećaja i jedini način na koji može da posmatra svet je kroz objektiv kamere. Jednog dana, Masuoka prisustvuje samoubistvu prestrašenog čoveka, nakon čega postaje opsednut idejom o strahu koji je samoubica morao osetiti u trenutku smrti. U potrazi za osećajem straha, Masuoka ulazi u podzemni lavirint koji se nalazi ispod grada, gde nailazi na čovekolika bića po imenu "dero". U daljim istraživanjima podzemlja, nakon susreta sa nekoliko stanara podzemnog lavirinta, nailazi na nagu devojku okovanu za zid pećine, i odlučuje da je povede sa sobom u nadzemni svet. Ubrzo otkriva da devojka ne jede, ne pije i ne govori, i postepeno shvata da ona nije ljudsko biće. Odavde Masuokina epopeja postaje sve bizarnija, sa pojavljivanjem žene koja traži svoju ćerku, misterioznog čoveka u crnom i sa razumom koji mu izmiče sa svakim korakom koji napravi.

Šimicu za sebe tvrdi da je on samo šaljivdžija koji želi da zaplaši ljude. I zaista, ovaj film nam prezentuje neke veoma morbidne koncepte koji deluju kao da su izvučeni iz naših ličnih noćnih mora od strane paklenog lakrdijaša. Malo današnjih autora je u stanju da nas zaplaši nečim što nije glasan zvuk kada ga ne očekujemo, a Takaši Šimicu je sigurno jedan od njih.

Aljoša Tomić